Delo

138 Д Е Л О тање? Где је почетак кретању? Откуда и где иде оно? И откуд живот, смрт, мисао, свест? — Крај свега опирања, његовам монизму као и натурализму у опште, остаје да се помири са пресудом о којој је говорио Ди Боа Рајмонд: ignarabimus. 2) Убеђен у јединство васионе, он је хтео све појаве у њој да подведе под законе супстанције и каузалитета и њима их објасни. Али му се при томе десио један редак малер: он од дрвеГа није видео шуму. Он је видео спољни природни свет и човека; али није видео друштво, духовни, социални свет. А у овоме свету ништа се не сазнаје и не објашњава законима супстанције и каузалитета. У њему сем каузалитета постоји и целисходност, сем материје постоје и духовни односи, утицаји и снаге. Он има свој засебан домен, своје специфично и специјално што није клот природно. И ето баш то његово специјално. духовно и социално не може се објаснити механичким законима и не спада у домен природних но духовних, културних наука. Као у социологији физика, тако у психологији физиологија не објашњава готово ништа. И зато модерној психологији. која није „само одељак физиологије“, дуализам није сањарија и душа није метафизички производ но један нужан логички појам. субјект унутарњег искуства. 3) Најзад, и да му се допусти то превиђање социално духовног света, он ни физички свет космичке тајне није могао научно решити. После онога што је наука позитивно нашла, остаје велики број светских тајна. Натур-философ Хекел, дошавши то те границе напушта, науку и прелази у област метафизике и хипотеза. То је што му замерају озбиљни научници. Али у области метафизике и философије у опшге, он није могао ићи сигурним кораком, и дати ништа озбиљно, јер није знао методе нити је имао културе философске. И, то је што су му философи замерили. Тако је Хекел остао на једној међи измећу научникг и философа и тако би се, са нешто ублажености и, слободније парафразирајући оне чувене Марксове речи упућене Прудону, чогло и за њега рећи: у круговима научника он је имао право да буде слаб природњак, јер су га држали за добра философа; мећу философима пак он je био у праву да остане слаб фитософ. јер су га Сматрали за добра природњака. А он у дуплом својству и философа и природњака није, озбиљно узевши. био ни једно ни друго. Ж. .Iobahobh 1