Delo

142 Д Е Л О •нечему што би донекле, само донекле, само релативно, задовољавало и једну и другу. V овом истом стању налази се данас и наша средња школа. Ма да се на овом месту Hehe улазити у детаљно претресање и доказивање тога питања, довољно је подсетити на неколика факта која служе као аргументи за тачпост мишљења овде изложеног. Треба се сетити, н.пр. овога: колико су чести у нас закони о средњој школи. Држава је, колико је знала и умела, доносила законе, њихове измене, тражећи да њима створи ону и онакву средњу школу, каква јој је била иотребна. Сваки законодавац, при доношењу свога закона, био је уверен да је казао, ако не последњу реч, (ко би се још смео понадати да казује ту последњу реч!), оно, бар, да казује добру реч, да даје школу, која задовољава и државу и појединца. И покушаји, велики трудови и напори, нису давали резултате који су се желели. Професорско друштво, и на годишњим састанцима и у друштвеном органу „Наставнику", додавало је своје, похвалне, напоре, ксји нису ипак видели много боље резултате од првих. Појединци су казивали своју реч, у име породице, почевши од Светозара Марковића, до неких наставника, али ни они нису много постигли. Данас су се јавила два млада човека, наоружана храброшћу, вером и искреношћу, да и они кажу све што имају да кажу о средњој школи, написавши о њоЈ.књигу, коју су посветили „гимназиској омладини“. Речено је: са храброшћу и са вером. Они су, заиста, убе1)ени да им je била потребна храброст, да би могли рећи оно што су у својој књизи изнели, и то је рђаво. Рђаво је зато што HHje у опште било потребно стављати се у позу нарочито храбрих људи, према осталима, који су, разуме се. кукавице. Рђаво je зато што су њихове речи, уз такав гест, могле бити од штете самом послу који су радили: од озбиљнога, какав он јесте поред свих њихових погрешака, правити га неозбилдшм и много претенциозним. Други елеменат: вера, или уверење, ако се хоће израз на који је свет више навикао, уверење у тачност, корисност онога што казују, много је симиатичније од њихове ратничке позе. Заиста, у овој књизи, неравно смишљеној, не)»*днако написаној — неки пут врло антипатично написаној и садржнном и обликом — у овој књизи тачности и нетачности, равногеже и неравномерности духа, у исто време, симпатичног