Delo

146 Д Е Л О који му је помагао, како написавши предговор за књигу, тако и у неким главама књиге, или њима двојици? Рђаво је и тужно, заиста, изнети овакве успомене из школе; неизмерно је болно не знати рећи друго шта о својој школи и о својим наставницима. Писац, који је, несумњиво, интелигентан младић, ма како једностран и неравномерног духа, писац је са злурадошћу видео рђаве ствари и у својој школи и у својих наставника. Он је, у то нека се не вара, видео само материалне, спољашне одлике својих наставника. Да је имао осећања и ока, и код оних, по којима је, са недопуштеном лакоћом, генералисао све наставнике, и код њих би видео нешто више од онога што је у овој књизи изнео. Да је то имао, он би осетио, пре свега, ону драматичност наставничког позива, која је, сама собом, довољна да их, добрим делом, ослободи прекора, баш и када су ови оправдани. Има, заиста, једна драматичност самога позива, коју треба видети у оном дугом, сталном понављању једног истог посла, у једно исто време, на један исти начин. Осим тога, — кад хоће да се говори о овоме са оном искреношћу, која је потребна, па ма се било и свиреп — осим тога, има драматичности у позиву средњешколских наставника и у томе што они врше тај дуги и тешки — и тешки! — иосао без наде и без права на морално задовољство, највише!, да кажу да су једну сређену главу и једну честиту душу, у многоме, они створили! Који наставник није осетио, са тугом, ту драматичност, о којој су овде казане ове две речи, тај, истина, није осетио ту врсту своје туге, али, и кад је најбољи наставник, не може рећи да је био потпун * наставник. Који ученик није осетио ту драматичност наставничког позива, не може да каже да је осетио свога наставника. Даље — ови млади људи, који су, поред слабих страна, дали у овој књизи и врло добрих ствари, заслужују да им се и то каже — даље: не само што се, онако генералисано, не може говорити, као што су они говорили о односима наставника и ученика, већ се, у опште, не може онако говорити. Навикнути, у средини у којој су највише били и на литератури, коју су највише читали, на сувише јаке речи, они су очајно преставили горе поменуте односе. Кад у школи нису то научили, нека им је казано овде, да наставник неизмерно воли своје ученике, све, све без изузетка: са нежном љубави онога, који се ствара у корисног и честитог грађанина, са учешћем онога, који се упућује ка рђавом делу и рђавој мислњ Они, који су, пре