Delo

156 Д Е Л О која се креНе у једном историском оквиру и Koja, заради историскога колорита, има много манира једне хероине. Она у то.тикој мери спада у просечне и обичне жене да би, без и једне осенке анахронизма, могла живети и у садашњем добу. Њезина је гвубав, изгледа, велика, али је, као љубав данашње жене, без пожртвовања. И она, као и данашња жена у сличним приликама, пе ои се бунила када би лажан однос према њезину мужу и искрени однос према њезину љубавнику, или, обрнуто, када би њезин искрен однос према мужу и лажни однос према љубавнику био трајан. био вечит. Она, у пркос манирима једне хероине, као и данашња жена у сличним приликама, прибегава лагању. прибегава свима средствима сугестивне обмане: плаче, очаЈно крши руке, револтира се једним одлучним тоном, афектира резигнацију човека којег не разуме свет. Она је, у том погледу, само у једном моменту испод виртуозности данашње жене: она није кадра да до краја угушује и спутава инстинкт у себи. Њезина другарица без историског залеђа много, много је практнчнија у ситуацијама које, још унапред, важе као изгубљене. Хауптман је иропустио да прецизно нагласи због чега Елга воли Огинског. Граф Старшенски обичан је човек. Он је један бу-ржоа у историском костиму и са историским залеђем. Он је једна брутална и неинвентивна снага. То није творалачка снага једнога херкула. То је само незграпна снага једнога медведа. Његова је љубав сувише примитивна и, као таква, наметљива, досадна. несношљива. Огински, међутим, не само да нема ничег херојског, eeh има све манире једне кукавице. Он је, изгледа, један преплашен кариерист, један одан слуга краљу, али не краљу као мудром управљачу отаџбине, него краљу као човеку у чијим је рукама његова каријера. И он је буржоа у историјском костиму који, у данима карневала, са страхом опасује пошришно оружје. Елга је требала у љубави да буде хероина, требала је пред графом Старшенским да буде човек када је треба.т' да брани своју љубав према Огинском, који је био жена. ОстаЈР, тако, да је Огински био једно једно слепо оруђе насладе и ла Нлгина љубав није била љубав, neh једна пролазна похота због које се једна буржоаска жена nehe, ни за тренутак, лишавати сних угодности једног обезбеђеног живота. Цела драма чини утисак нечег несталног, нечег што се стално мењало и нечег што још треба мењати. Карактери нису још де-