Delo

ДЕЛО К*£игл 67. * ' М А Ј 1913 Г О Д И Н Е СПРОВОД ХЕРОЈА Јесен. Дан је хладан и мрачан и ружан, Мртво лишће лежи по путу и стази, Један спровод чудан и бескрајно тужан Каљавом улицом полако пролази; Из оловног ниског неба киша лије, Тужно труба труби, тужно добош бије. Троја кола црна као три утваре, Иду, шкрипе, вода клизи са крстова, За њима таљиге лупарају старе... Четир бела проста ковчега чамова... Четири се старца у суром шињелу Погурили, носе по крстачу белу. На спроводу никог осим свештеника — Црна се мантија чини к’о црнина И шест из последње одбране војника. Ни посмртних речи, ни плача. Тишина, Само што та кола, црна к’о утвара, Шкрипе, и таљиге лупарају старе... Уз прозоре где-где прибиле се жене Са спровода честих огрубела срца. Ал' не, спроводом су овим растужене, Млада, стара, свака у сузама грца; Из оловног ниског неба киша.лије, Тужно труба труби, тужно добош бије. Чиј је спровод ово нико не изусти, Пред сваким изиђе поворка представа: Дело, књ. 67. Свеска 2. n