Delo

168 Д Е Л О Нема ти већег роба од апотекара. Посао је и занимљив п приносан, али ја морам по цео дан да седим у загушљивој соби. И кад постанем магистар, ни дању, ни ноћу нећу бити слободан. Ето и мој шеф ноћас је три пута морао да устаје и да силази да прави лекове. Таман он заспи, а звонце зазврји, Разуме се, кад он толико ради, ја не могу захтевати да мене пусти да се шетам. А ето, сад је пролеће, ваздух диван и мени шетња тако потребна. Просто разболећу се овако. Или ћу морати да напустим фармацију. Тетка се забринула и већ премишља да ли да му одобри да остави апотеку. Јер збиља је нешто побледео и тако много личи на покојног брата, да њу хвата језа. Можда је то и стога што му је већ израсла брада, онако црна и кудрава као у „бате“. „Кога су змије уједале, он се боји и гуштера" и тетка која је много патила увек што он рђаво учи, мисли сад: „Само нека је жив и здрав, па друго све како буде“. Пролеће цвета, пролеће пева, пролеће мирише. Цветао кестен и крупни жути багрем. Сестра бере цвеће, хоће да иде на једну пратњу. Откад јој је умро брат, она још једино на пратње иде. Песму пролећа наткриљују звуци Бетовеновог посмртног марша. Страшно лепо. Пратња је отишла на гробље, али је над тим пролећним даном непрестано царовала погребна музика. Ваздух је био пун ње, сунчани зраци су испаравали њу, и небо ју је чуло, до њега је допирала. Једна несрећна мајка сахранила је своје последње дете и раскошно га опремила и послала немилостивом Богу. Није било срца у вароши које се није стегло од ужаса, није било лица које се није згрчило од бола. Имала је пуну кућу деце, па их је сваке године једно по једно селила на гробље. Зашто? Та код куће им је било тако добро, тако удобно, тако топло крај нежне мајке. Ах, пролеће, шта радиш ти? Доносиш цвеће и радост и односиш цвеће и радост! Бетовенова музика је и цвеће растужила и оно је клонуло повијало своје лепе круне као да размишља о таштини, — кад сестра дође бледа. — Знаш ли ко је још болестан? — Ко? — Мишин ђак... Онај паметни и вредни... муцала сам ја, јер сам се следила од некаквог злокобног страха. — Шта му је? Брза туберкулоза. Кажу на самрти је...