Delo

Ђ А К 169 — Како забога?... Шта се то ради?... Нисам умела ништа друго да кажем. Сестра му је дуго боловала од јехтике и кад јој је била пратња, падала је киша. Он је био гологлав и слабо одевен, па је озебао. И после преморен, сувише је радио. Чујем да је имао четирн Јфндиције. Одмах се договорисмо па зовнемо Мишу. Шеф га је пустио и он дође. Ми му казасмо и рекосмо му да иде да га обиђе и ако треба да зовне још кога доктора. — Ама ја сам знао да је болестан, али нисам ни помишљао да је опасно. Узео је мало новаца, покуповао пуно понуда и отишао. Нисмо се надале да he се тако брзо вратити. Окуписмо га питањима. — Нема ништа од њега. Кроз дан, два ће морати да сврши. Ни налик на онога пређашњега Николу. Лежи, а једно колено савио и та нога му је сасвим мртва. Место његовога нечије туђе црно лице, — костур. Гледа, а не види. Само — ништа није страшније од тих мртвих очију што гледају. Он је телесно мртав, само му мозак још помало живи и ради, али дабогме погрешно. Кад сам ушао, запрепастио сам се. Разуме се, он ме није ни осетио. Отац и мати му седе поред њега. Ћуте и гледају. Ја нисам могао ништа да кажем. Нисам знао шта ћу с оним слагкишима. Изгледало ми најпаметније да их бацим кроз прозор. Они ме извукоше из неприлике и почеше да ми причају. Девети је дан како тако без свести лежи. Отац га зовну. Он је ћутао. Мртав — мислио сам ја. Одједном поче да говори: — „А ти немој да пијеш ракију... Волиш је, ја... И ја много што шта лепо волим, па трпим... Трпи и ти... Треба паре за друго...“ Ућута одједном и махну десном руком. Ја се тргох: леш се креће. Мати му се заплака: обрадова се, понада се. Ухвати га за руку и рече: „Сине, дошао ти друг, донео ти поморанџе11. Он је опет био као мртав. Они почеше да причају о њему као о некоме који је био и прошао. Кажу кад је почео да болује, рекао је једаред: „Баш бих појео једну поморанџу" — „Па да ти купимо“. — „А таман, сад ћу да се мазим. Ви не знаге да мора да се штеди. Не знате како се дају кондиције и како се тешко зарађују паре“. И није хтео. После већ кад је видео да је зло, није више хтео да чува новце. Они ми причају, а он тек викну: „Прозвао ме из немачког и добио сам петицу. Дабогме, ја сам