Delo

72 Д Е Л 0 1оОио наследство, одмах почео бескрајни процес због права меког риболова у реци или због неке горосече — тачно не умем казати, — но отпочети процес са „мантијашима“ он је чак сматрао за своју грађаиску и просвећену дужност. Чувши све шта је било са Аделаидом Ивановном, које се, наравно, сећао и коју је некада и запазио, и дознавши, да је иза ње остао Мића, он се умеша у ту ствар, крај свег свог младог негодовања и свог презрења према Фјодору Павловићу. И ту се први пут упознао са Фјодором Павловићем. Он му отворено изјави, да би желео да узме на себе васпитавање детета. Он је после дуго причао, као карактерну црту, да, кад је први пут почео разговор са Фјодором Павловићем о малом Мићи, онда је он неко време изгледао као да ништа не разуме: о каквом је то детету реч, и чак као да се зачудио, да он негде у кући има малог синчића. Ако је у причању Петра Александровића и могло бити неког претеривања, ипак је нешто морало бити налик и на истину. Но Фјодор Павловић је збиља целог свог века волео да се показује, да тек наједаред одигра пред вама какву било неочекивану улогу и, што ie главно, неки пут без икакве потребе, чак често на своју штету, као, на пример, у овом случају. Црта је та, > осталом, необично својствена многим људима и чак врло паметнима, а не само Фјодору Павловићу. Петар Александровић узе ту ствар енергично у руке и чак буде одређен (заједно са Фјодором Павловићем) за тутора детету, јер је после матере ипак остало неко имањце, кућа и земља. Мића збиља пређе код тог ујака, но овај не имађаше своје породице, а како се он сам, чим је удесио и обезбедио свој новчани приход од својих имања, одмах пожурио опет на дуже времена у Париз, то он дете остави на једној од својих даљих тетака, једној московској госпођи. Десило се тако, да кад се већ сасвим био одомаћио у Паризу, он заборави на дете, нарочито кад настаде она иста фебруарска револуција, која је тако поразила његову уобразиљу и коју он већ не могаше заборавити целога живота. Но московска госпођа умре, и Мића пређе ка једној од њених удатих кћери. Он је канда после још и четврти пут променио своје гнездо. О томе ја сад опширно говорити нећу, тим ире, што ћу још имати много да причам о том првенцу Фјодора Павловића, а сада се ограничавам само на најпотребније податке о њему, без којих је мени немогућно и отпочети роман. Прво и прво, тај Димитрије Фјодоровић био је једини из