Delo

НРАЋА КАРАМАЗОВИ 73 међу синова Фјодора Павловића, који је растао у убеђењу, да он ипак има некакав иметак, и кад дође до зрелих година, да ће тада *би,ти {Тезависан. Младићско доба његово прође неуредно: гимназију није довршио, "после ступи у неку војничку школу, затим се нађе на Кавказу^ постиже чин, тукао се на двобоју, много је бекријао и потрбшио сразмерно много новаца. А почео их је добијати од оца не пре пунолетства, а дотле беше направио много дугова. Фјодора Павловића, свога оца, познао је и видео први пут тек после пунолетства, када је нарочито био дошао у наше крајеве, да се са њим објасни у погледу свога имања. Родитељ му се тада, канда, не допаде; он остаде код њега кратко време и оде некако брзо, при чем му пође за руком само да добије од њега неку суму, и упустивши се са њим у неки споразум у погледу даљег добијања прихода од имања, о коме му (значајан факт!) Фјодор Павловић тога пута никако не хтеде рећи ни колико вреди, ни колико прихода годишње доноси. Фјодор Павловић је приметио био тада, на први поглед (и то треба запамтити), да Мића има о свом имању претеран и нетачан појам. Фјодор Павловић био је тиме врло задовољан, имајући у виду своје нарочите планове. Он закључи само то, да је овај младић лакомислен, бујан, са страстима, нестрпљив, бекрија, који чим негде зграби колико толико пара, одмах се смири на неко време. И ето то поче Фјодор Павловић употребљавати на своју корист, то јест, отресати га се помоћу малих сума, или би му овда-онда понешто поштом послао, и на крају крајева испаде тако, да кад се, већ после четири године, Мића, изгубивши стрпљење, јавио у нашој вароши по други пут, да једаред за навек сврши послове са родитељем, онда се наједанпут, на велико његово чудо, показа, да он већ ништа нема, да је чак тешко и израчунати, да је он већ мало по мало изузео сав свој иметак од Фјодора Павловића, да је, можда, још и он сам њему дужан; да према таким и таким споразумима, у које је он сам тада и тада пожелео да ступи, — Мића ни права нема да још нешто више тражи, и тако даље. Младића је то веома поразило, он подозреваше да је то неистина, превара, дође скоро ван себе и чисто изгуби памет. И та је ето околност и довела до катастрофе, чије излагање ће и бити предмет мог првог приступног романа, или, боље да кажем, биће његова спољашна страна. Но док не пређем на тај роман, треба још да испричам понешто и о остала два сина Фјодора Павловића, о браћи Мићиној, и да објасним, од куд су они.