Delo

ВРАЋА КАРАМАЗОВИ 83 је он смео и неустрашив. Увреде никад није памтио. Дешавало се, да је већ на један сат после увреде одговарао на питање увредитељу, или би сам са њим започињао разговор, и то са таквим поверљивим и јасннм изгледом, као да никако није ништа ни било међу њима, И није, да кажете, да је при том изгледао, да је случајно' заборавио или да је намерно опростио увреду, него он њударррб није сматрао за увреду, и то је одлучно задобијало и покоравало децу. Он је имао само једну црту, која је у свима разредима гимназије, почињући од најнижег па до виших, изазивала код његових другова жељу да му се у шали подсмеју, али не зарад неког злобног исмевања, него стога, што их је то занимало и веселило. Та црта у њему била је чудновата занесењачка стидљивост и девичанска невиност. Он није могао да чује извесне речи и извесне разговоре о женама. Те су „извесне“ речи и разговори, на несрећу, неискорењиве у школама. Иначе чисти у души и у срцу дечаци, скоро још дечица, врло често воле да говоре у учионицама међу собом, па чак и на глас, о таквим стварима, сликама и обличјима, о којима вам неће сваки пут говорити чак ни солдати, и не само то, него солдати чак много шта и не знају и не разумевају од онога, што је већ познато још тако младој деци нашег интелигентног и вишег друштва. Моралног разврата ту, да кажете, још нема, цинизма ту такођер нема правог, развратног, унутрашњег, — него је ту цинизам спољашњи, и он се код њих не ретко сматра чак као нешто деликатно, фино, јуначко и достојно подражавања. Видевши да „Аљошка Карамазов", кад се почне говорити „о томе“, брзо запуши уши прстима, они би се неки пут нарочито скупили сви у гомилу око њега, па би му, уклањајући му насилно руке од ушију, викали на обадва ува гадне речи, а он би се отимао, падао би на патос, легао би, покривао би се — и све то не говорећи им ни речи, не свађајући се, ћутећки сносећи увреду. Напослетку би га ипак остављали на миру, па му се не би више ругали и називали га „девојчицом“. И не само то, него би гледали на њега у том погледу са сажаљењем. Иначе, у школи је увек по учењу био међу најбољима, али никад није био обележен као први. Кад је умро Јефим Петровић, Аљоша је још две године провео у губернијској гимназији. Неутешна супруга Јефима Петровића, скоро одмах после његове смрти, оде на дуже време у Италију са свом породицом, која се сва састојала из особа женскога пола, а Аљоша доспеде у кућу некаквим двема дамама, 6*