Delo

86 Д Е Л О који је у то доба већ и сам био прилично остарео и пазио на= свога господара као какав васпитач, Фјодор Павловић би можда зло прошао. Долазак Аљошин као да је утицао на њега чак и у моралном погледу: у том човеку, који беше пре времена остарео, као да се беше нешто пробудило од онога, што већ одавна беше утрнуло у његовој души. „Знаш ли ти“, поче он често говорити Аљоши, загледајући се у њега, „да си ти на њу налик, на „кликушу"?1 Тако називаше он своју покојну жену, матер Аљошину. Него гроб кликушин показа Аљоши, напослетку, слуга Григорије. Он га одведе на наше варошко гробље, и тамо, у удаљеном крајичку, показа му гвоздену, не скупоцену, али чисту плочу,. на којој чак беше натпис са именом, сталежом, годином рођења и смрти покојнице, а доле беше чак урезано нешто на форму неке строфе са старинским гробљанским стиховима, који се обично употребљавају на гробовима света из средњег сталежа. За чудо,. та плоча беше дело Григоријево. То је он сам њу подигао над гробом јадне „кликуше", и то о свом трошку, пошто је Фјодор Павловић, коме је он већ толико пута досађивао напоменама о томегробу, отпутовао напослетку у Одесу, махнувши руком не само на гробове, него и на све своје успомене. Аљоша не показа на материном гробу никакве нарочите нежне осетљивости; он само саслуша озбиљно и разложно причање Григоријево о подизању плоче, одстоја неко време са погнутом главом и оде, не проговоривши ни речи. Од тога доба можда читаву годину дана није ни излазио на гробље. Но на Фјодора Павловића је тај мали догађај такођер имао свој утицај, и то врло оригиналан. Он наједаред узе хиљаду рубаља и однесе их у наш манастир за спомен душе своје супруге, али не друге, Аљошине матере, не „кликуше“, него прве, Аделаиде Ивановне, оне што га је тукла. Пред вече тог истог дана он се опи и грдио је пред Аљошом монахе. Сам он није био ни мрве религиозан, он можда никад свога века ниједне свеће од гроша није припалио пред иконом. Чудновати наступи изненадних осећања и изненадних мисли бивају у таквих људи. •!а сам већ говорио, да је он био врло отежао и клонуо. Израз његовог лица је у то време представљао чешто, што је на први поглед сведочило о каквоћи и природи читаве његове 1 Жена која пати од такве женске болести,. да често од муке јако виче. Клнкуша — викачица.