Delo

36 Д Е Л О — Он је Мартиновић — да ли не знаш, Господару! А од Мартиновићах је и твоја мајка, пресвијетла Нане, Господару. Па куд ће му бољи декрети од тога?... А што јопета питаш, шта је свршава’, да ли ти не рекох, е је свршио, и то ка’ најбоље, ципан-цијели ни’шицки „неврзитет“; и боље су му занаго дипломе од свија твојијах великосудијах и „благадијерах" и с попом Илијом уједно. — Е, кад је тако... зађе Господар: — то ми друга не може бит’, но да му дам службу и достојно мјесто према науци и кући и способностима му. Баш да г’ иментујем за капетана од вапора на Скадарско Блато. ’Oj ли, ђетићу?... — Не ја, Господару; ја с’ у то не разумијем... рече Божо, сав црвен као и онај џемадан на њему; и би му тешко, да у земљу пропане. — Ка’ неј, чоче?! Шта то рече?... зину и разрогачи очи, као два филџана, Перун; и чисто не повјерова да добро чу својим ушима. — За капетана велиш то, Господару — Бог те живио! ‘Оће бога ми, ка’ не, почем га нема јутрос ниједнога мајчина сина на цетињску пољану, да је достојни’ за. капетанство од „господина“ Божа. (Окренувши се сину): А ка’се, погани, не разумијеш, шта оно рече, а?! Имаћеш слуге и млађе, па им командуј, разумијеш ли се, и господуј, ка’ ти ј’ и од куће, а они нека слушају. И ’oj, бога ми, примит’ капетанство од вапора, што ти га премилостивени Господар нуди садако, и то на ’ви час, оли ми кутњега прага неј прекракат’. Чу ли? Господар ки-ки-ки-ки, да буде мртав од смијеха; владика, великодостојници, перјаници и народ ударише у кикот, док владици и великодостојницима не ударише сузе на очи од њега, а перјаници и околостојећи се народ ухватише рукама за трбухе; и сви се дотле и тако исто гласно смијаше, докле се и како се смија Господар. А, кад се он престаде смијати те се уозбиљи, сви се престадоше смијати и све се тако исто уозбиљи. Само Перун и Божо остадоше мрачни и нијеми као два камена сиња, и, умјесто да буду кивни на оне који се с њима шегаче, то се окосили један на другог: Перун стао па шкрипи зубима и на Божа пријеча очима, како да одбије капетанство?!, а Божа изјела срамота због очине простоте, па да у земљу пропане. — Па, кад неј за капетана од вапора... настави се Господар шалити с Мартиновићима: — а оно ево господина владике о’ђе, па да га замолимо, да те покалуђери и постави за игумана у они нови манастир на Пефову Главицу. 'Оћеш ли, ђетићу? И шта ти велиш на то Перуне?...