Delo

ГОСПОДИН" БОЖО 37 Божо се прокрће, почеша иза врата, и, знајући да се Госшодар шали, а не смијући опепелити ни црне ни бијеле, нађе за најпаметније да оћути, и не одговори ништа. Али Перун не би био Перун ни Црногорац, па кад се не би гласнуо: — Оно, Господару, рече, што гој ти велиш, добро је; а што гој речеш и наредиш, то ј’ и Бог река’ и наредио. Лијепо је бит' игуман; ама за чесова старца, мојија или твојија годинах. А оваку је младицу (показа на Божа) и овакву љепоту и гриота и штета шкопит’ и попит’ и у манастирску јаму топит’. Јединац ми је, и једина ми је жеља, разумијеш ли се, да га виђу ожењена и окућена за свога вакта, те да ми се крсна свијећа на сојли огњишту не угаси. Дости ми у кући око уши шушти и женина и шћерина котула, да ми је још и син јединац не облачи. А воли’ бих га у мртве очи целиват’, но у мантије ођес’, па кад бих зна’ да би, по времену, од њега и владика ижљега’, и кад бих ја све црно трње на рамена мора’ кркачит’ те своју вамељу љебом ранит’. — Ето виђите, људи!... окрену се Господар народу: — Па ми реците сад, како чојак да угоди овоме свијету! Свега та два мјеста што сам има’ упражњена; и ево чули сте, да сам му их зато што је Мартиновић и шго смо род, понудио оба, да бира које хоће. Па ето виђели сте: једно неће син а хоће отац, а друго неће отац а може бит’ е би стио син. Син и отац па се не слажу, а да како ћемо се ми други од сто разнијех отацах и сто разнијех мајаках сложит’ и споразумјет’? Ја више ниједног мјеста ни ичесове службе на расположењу немам; а чега нема нико, осим Бога, не може дат’ ни створит’. — Имаш, Господару, тако ми Светога Петра!... кликну Перун као орлушина. — Имаш, само кад ’oj, и службах и биљегах, да би сву Црну Гору затрпа’ њима. А питај Татаре и Јабучане, па ће ти казат’. Но отка’ ово пушка преста да пуца, и ти ни некако окрену главу од јунаках и кућићах, ка’ мниш е ти нијесу више за прешу, а окрену се тијем лижисанима из Доњега Краја и испод Границах, па за њих и соли и смока и руха и круха и части и биљегах, а за нас старе крље и батоње и кућиће и главосјековиће ни суве жује ни чмањаках ни воде дрењинове па ни приступа преда те ни мјеста међу људима. А рашта то, Госпо-' дару, а?! И чуј што ћу ти рећ’: или ми чини јутрос џевапа и даји карара и начина и мелема образу, или ћу се сад на ’ви час селит’ из Црне Горе и бјежат’ с оно четверо робах с главом по ■свијету што диље од ове земље и од овија људи, тамо ђе ми се