Delo

Н А М Л А В И Ја и моја мала сестричина ишле смо на Млаву. Она је мене водила, јер сам први пут ишла тамо, и ја сам њу водила, јер је била врло мала. Река је била ту близу, одмах испод баште и ја бих врло лако могла наћи пута, али ми је било пријатно да ме мала води, држећи ме важно за руку, и претварала сам се као да бих залутала да није ње, што је њој врло годило. — Ево, овде, где су врбе, ту је Млава. Видиш ли ? О, како се оцедила! Ту, где је песак, било је пуно воде. Она је хтела да каже да је Млава пресушила на неким местима. Ја је поправих. Она се насмеја. — А знаш, ја, кад сам била мала, говорила сам ветар за врбе. И ја се насмејах. Сестра ми је причала да јој је кроз прозоо показивала како се повија дрвеће и говорила јој да не може да је носи напоље, јер дува ветар. Она је схватила да је дрвеће ветар, а повијање значи „дува“. — Кад сам била мала, ја сам говорила и „кола с роговима" — причала је она, показујући ми једна воловска кола и ћушкајући се уз мене из страха од рогова. „Кад сам била мала...“ — тако је причала девојчица од четири и по године. Дошли смо тамо где је Млава и шира и дубља и с обеју страна ограђена редовима старих врба. Таласи су се дробили и цепкали и уз ситно роморење одлазили даље. Преламање воде личило је на лишће од врба. О, оне су одавно заједно, река и врбе, па су се сродиле. И боје су им готово исте, и лишће шуми исту мелодију, као да прати жубор реке. Кроз зелено и бело, дугуљасто лишће врба падали су златни, сасвим златни зраци летњега сунца на лепо дете и на мене. Вода