Delo

ВРАЋА КАРАМАЗОВИ 103 У хладњаку не беше никога. Аљоша седе на своје јучерашње место и поче чекати. Он разгледа хладњак. Он му се од некуд показа далеко старији него јуче. Овога пута му се учини некако особито трошан и бедан. У осталом, дан беше онако јасан као и јуче. На зеленом столу беше се отпечатио кружић од јучерашње чашице с коњаком, која се била ваљда просула. У главу му долажаху, као и свакоме за време досадног очекивања, празне и са садашњим му послом неподударне мисли: на пример, зашто је он, ушавши сада овамо, сео баш на оно исто место, на коме је јуче седео, и што не на друго? Напослетк) га обузе нека велика сета услед немирне неизвесности. Али он ту не преседе ни четврт сата, кад се наједаред, негде врло близу, зачу акорд од гитара. Неко је седео, или је баш овог часа сео једно двадесет корачаји од њега, никако не даље, негде у џбуњу. Аљоши наједаред севну кроз главу успомена, како је он јуче, кад је одлазио од брата из хладњака, опазио, или му се у један мах учинило да је спазио с леве стране код плота некакву баштенску, зелену, осниску стару клупицу међу џбуњем. На њу мора да су сад и сели ги гости. Али ко? Један мушки гла^ наједаред запева сладуњавим, извештачено високим гласом једну строфу, пратећи себе гитаром: Непобедљивом силом Свезан сам са милом. Господи помилуј Мене и њу! Мене и њу! Мене и њу! Глас застаде. Лакајски тенор и лакајско извијање у певању. Други, сад већ женски, глас наједаред изговори љубазно и као бојажљиво, али са неким устезањем: — Што вас нема тако дуго код нас, Павле Фјодоровићу? Што нас непрестано презирете? — Ништа то, — одговори мушки глас, истина учтиво, алн пре свега са упорним и одлучним достојанством. Видело се да преовлађиваше мушкарац, а умиљавала му се женска. „Мушкарац — то је, канда, Смердјаков", — помисли Аљоша. — „бар судећи по гласу; а дама — то је по свој прилици газдаричина кћи, која је из Москве дошла, носи хаљнну са шлепом н долази по супу Марти Игнатјевној..