Delo

ВРАЋА КАРДМАЗОВИ 111 виле макар све страхоте човечанског разочарања, — ја бих ипак имао вољу да живим; и како сам прионуо уз тај животни пехар, ја се нећу откинути од њега, док га свега не искапим! Уосталом, кад будем око 30 година, ја ћу јамачно бацити пехар, макар га и не попио до краја, и отићи ћу... не знам куда. Али до моје тридесете године, то знам поуздано, све ће победити моја младост, свако разочарање, сваку одвратност према животу... Ја сам питао сам себе много пута: постоји ли на свету такво очајање, које би могло у мени победити ту прекомерну, па можда и непристојну, жеђ живота, и решио сам да канда нема ничега таквога, то јест, ипак само до тих тридесетих година, а после већ нећу ни сам желети, тако ми се чини. Ту жудњу за животом неки јектичави смоље-моралисти често називају простом и ниском, нарочитс песници. Та је црта у неколико Карамазовска, то је истина, — та жудња за животом без икаквог обзира на шта било; у теби она такођер неизоставно седи, али што да је она ниска и проста? Центрипенталне снаге1 има још страшно много на нашој планети, Аљоша. Хоће ми се да живим, и ја живим, па макар и против логике. Нека ја и не верујем у поредак ствари на овом свету, али су мени мили лепкави листићи у пролеће, који сетек развијају, мило ми је плаво небо, мио ми је понеки човек, кога неки пут, — хоћеш ли ми веровати? — ни сам не знам за.пто заволим; мио ми је понеки велик и племенит поступак људски, у који си можда већ одавно престао веровати, али га ипак, по старој памети, срцем уважаваш. Ево ти донесоше чорбу, једи — нек ти је на здравље! Чорба је дивна, овде ie добро кувају. Ја ћу у Европу да идем, Аљоша, одавде ћу и поћи; и ја, видиш, знам да ћу поћи само на једно гробље, али на нај-, најмилије гробље, ето ти! Мили ми тамо леже покојници, сваки камен над њима прича о таквом пламеном минулом животу, о таквој страсној вери у свој узвишен поступак, у своју истину, у своју борбу, да ћу ја, то знам унапред, пасти на земљу и љубићу то камење и плакаћу над њим, — у исти мах из свег срца свог убеђен, да је све то већ одавно само једно гробље и ништа више! И ја нећу плакати из очајања, него просто за то, што ћу бити срећан услед проливених суза мојих. Својом ће се сопственом радошћу занети! Лепкаво пролетње лишће и плаво небо ја волим, ето ти! Ту није ум, ту није логика, ту ти ја свим срцем својим, свом унутрашњошћу волим, — прве своје младе силе волим... Разумеш ли ти 1 Снаге, која „бежи“ од центра.