Delo

120 Д Е Л О нагласити и лајицима и почетницима, који се почињ^ посвећивати социологији, али и оним негаторима што ће изумрети, скоро, врло скоро — а то је: социологија се конституирала као посебна наука. Вунт, који ју је још пре тридесет година проглашавао немогућом, поставља је 1908 године на чело свију друштвених наука, од ње очекује препород и науке о држави и истор и ј е (Logik, 3. Aufl. 1909. Bd. III, стр. 458—485, 495—509, 513—516, 530—535, 623—664). Последњи су били Немци који су је признали науком. Нема сумње да је Немце морала отуђивати самовољноконструктивна метода француских и руско-француских „социолога“ Фујеа, Вормса, Новикова, Де Робертија, Де ла Грасриа али донекле и Тарда, чији радови више засецају у област једне позитивистичне социалне философије са свима духовитостима али и субјективностима сваке „посебне философије“, него што би чинили делове једне позитивне, емпиријске науке. Али, треба узети у обзир, да су немачки обрађивачи ма које специјалне друштвене науке, а такође и заступници историје, више но код осталих народа скучени у видокругу своје специјалне дисциплине. Гледајући све тешкоће сазнавања и коначних решавања и специјалних, мање сложених питања своје посебне дисциплине, они сматрају да је смелост и сама помисао на испитивање и решавање крупних и бескрајно компликованих опште-друштвених питања. Бављење социологијом и њезиним проблемима значи за специјалисту у којој друштвеној дисциплини а исто тако и за т. зв. „чисте историчаре“ несумњивим доказом дилетантства и неозбиљности. Мора се признати да су они у многим случајевима имали и право али се не сме одбацити читава наука због непотпуности и заблуда почетака, а најмање због нескромности и недисциплинованости неких самозваних социолога. Само су поменути специјалисти и „чисти историчари" и даље упорно изрицали своје неповерење, а осећало се покадшто, из њихових речи, и презирање, када је социологија прекужила све болештине детињства и почела да корача сигурним кораком к својим циљевима. Живо се сећам како ми један корифеј експерименталне психологије, проф. Штеринг (Storring) у Штрасбургу рече за Георга Зимела: „Њега не можемо узети озбиљно, предаје некакву социологију а слушаоци су му сами Руси и други проблематични елементи“. А „чист историчар11 Белов у Фрајбургу не престаје наглашавати да он ни сада не верује у „некакву науку социологију“. Нама може бити веома жао да један природњак научар,