Delo

66 Д Е Л 0 је влада Србији, раније мало, одбила. То, а за тим бављење Ристића у Бечу, узбунило је владу петроградску, да је Србија већ отишла под скут Аустрије, те је Андраши преко аустријског посланика, барона Лангенау, морао уверавати Горчакова, да он не мисли укрштавати своју политику с политиком руском на Балкану. Исто је тако гроф Андраши, мимо знања Русије, препоручио цару Фрањи да прими кнеза Николу без пратње турског посланика, јер односи између Црне Горе и Порте, правдао се он, нису никад били стипулисани међународним споразумима и уговорима, као што је то случај са осталим балканским државама. Исте године у октобру (17 п. н.) вратио је посету цару Фрањи цар Вилхелм, после толиког чекања, јер га је болест омела била. Тај састанак није донео ничега новога, ни каквих одлука и споразума. Једино је Бизмарк искористио ту прилику да попрети Француској тројецарским entente-ом. У здравици својој (21 октобра п. н.) цар Виљем говорио је, да су пријатељски осећаји и заједница мишљења три цара гарантија за европски мир. Те су речи биле адресоване на Француску, где се баш тада спремао један илегалан преврат, од кога је нарочито стрепила Немачка. Народна Скупштина спремала се да прогласи Бурбона. грофа од Шанбора, за краља Француске, као Хенрика V. Срећом је овај сам покварио свој избор — јер није хтео да призна тробојку, као револуционарно обележје, за заставу Француске! Много је већег значаја био састанак Фрање Јосифа са Александром II идуће године, у фебруару 1874, у Петрограду. За познавање психологије европске дипломатије и за познавање modus-a procedendi у међусобним односима њеним овај је састанак толико исто поучан колико су значајне и последице његове. Неповерљивост диктује вечиту опрезност у дипломатским односима, да изгледа, да у томе свету и нема места за искреност и отвореност. Па ипак има места и искрености и отворености — разуме се кад служе крајњем циљу, интересима који се заступају. Биограф Андрашијев изнео нам је слику овога састанка према званичним документима — коресподенцији грофа Андрашија и принца Рајса, немачког посланика у Паризу, те о аутентимности извора не може бити сумње. Видели смо, да је Аустрија брзо заборавила Садову и при-