Delo

78 Д Е Л 0 Али појам за Хегела не значи само оно што је заједничко множини појединачних ствари, него он за њега значи и један виши ступањ егзистенције стварнога, он је стварно као субјект, свест, ја. Ова идентификација појма са свесним ја има свога претходника у Декартовој филозофији: по Декарту биће иматеријалне душе састоји се у способности мишљења у чистим појмовима. Део Логике, који се бави појмом, назива Хегел у великој Логици субјективном Логиком, док прва два дела (о бићу и суштини) носе назив објективне Логике. Категорија појма има три основна облика: 1) су бј ективитет (die Subjectivitat) или субјективни појам, 2) објективитет (die Objectivitat) или објективни појам и 3) идеја (die Idee). Подкатегорије субјективног појма су: 1) појам, 2) суд, 3) закључак, дакле оне три форме, које се у формалној Логици наводе као основне форме субјективног мишљења. Хегел их међу тим сматра у првом реду као форме самог објективног бића, као форме стварнога, а тек у другом реду оне су и форме субјективног мишљења (поред других форама, које се јављају у систему категорија такође као форме стварнога). Појам се јавља такође у три специјалне форме: 1) као општи појам (der allgemeine Begriff); 2) као посебни појам (der besondere Begriff) и 3) као појединачно (das Einzelne). Општи појам као категорија различан је од апстрактног појма у формалној логици и психологији. По Хегелу општи појам формалне логике је појам разума, а као категорија појам ума. Ова разлика пада уједно с разликом старих доктрина о општем. У смислу разума појам је појам реализма, који сматра, да су појмови ван ствари (ante rem), у смислу ума појам је нешто што је у стварима (in re). Општи појам у формалној логици постаје апстракцијом, одвајањем онога што је опште из онога што је посебно, тако да у њој опште егзистира одвојено од појединачног. Међутим код Хегела појам као категорија постоји само тиме што се детерминира, тако да су општи, посебни појам и појединачно нужни ступњеви самог појма, (општност, посебност и појединачност су у области категорија појма исто што су идентитет, размена и разлог у области суштине, само што опште као идентитет садржи посебно и појединачно у себи). Опште при томе остаје идентично себи, оно што се одржава у својим разликама, у посебноме. Међутим појам не може остати ни на ступњу посебнога. Посебно је само посебно општег, дакле може постојати само уз