Delo

X Е Г Е Л 79 опште. „Истинитост“, т. ј. синтеза општег и посебног јесте појединачно, које је трећа категорија појма. Појединачно преставља потлуно специфициран појам, као такво оно је самостално, дакле субјект. Тиме што појединачно садржи посебно и опште у себи, оно се мора даље распасти у ове своје моменте, чиме постаје категорија духа. У суду појединачно постаје субјектом а опште предикатом, њихов идентитет изражен је у копули. Постоје ч ет и р и специјалне категорије суда: 1) судинхеренције (qualitatives Urtheil, Urtheil des Daseins), чији je предикат један чулни квалитет, 2) суд рефлексије или субсумције (Reflexionsurtheil), у коме предикат садржи однос према другим субјектима, 3) суд нужности (Urtheil der Nothvvendigkeit), у коме је предикат врста и 4) суд појма (Urtheil des Begriffs), у коме је предикат идентичан са појмом. Позитивни, негативни и бесконачни суд су специјалне форме суда ингеренције, с и н гу л а р н и, партикуларни и универзални суд специјалне форме суда рефлексије, категорички, хипотетички и дисјунктивни суд специјалне форме суда нужности, а асерторични, проблематични и аподиктични суд специјалне форме суда појма. На тај начин Хегел је Кантову таблицу форама суда унео у свој систем категорија и те форме уздигао на ранг категорија. О међусобним разликама тих форама Хегел је учинио неколике врло духовите примедбе, преко чега међутим овде морамо прећи. Закључак је јединство појма и суда; он је рестигуција јединства момената појма у једној вишој форми, реституција коју сам суд у своме дијалектичном развитку мора да изврши. У аподиктичном судујављасе посебно као посредник између појединачног и општег, а у закључку и појединачно и опште добијају ту посредничку улогу. Постоје три специјалне категорије закључка: 1) квалитативни закључак (Schluss des Daseins), 2) закључак рефлексије (Schluss der Reflexion) и 3) закључак нужности (Schluss der Nothvvendigkeit). У квалитативном закључку јављају се прве три силогистичке фигуре формалне Логике (четврту фнгуру одбацује Хегел) као специјалне подкатегорије, осим тога и матемагички аксиом једнакости („ако су две ствари једнаке с трећом, оне су једнаке и међу собом“) Хегел схвата као засебну, четврту подкатегорију квалитативног закључка. У закључку рефлексије јављају се закључци тоталитета (Allheit), индукције и аналогије као специјалне категорије. А кате-