Delo

X Е г е а 83 Ту противречност признаје индиректно и сам Хегел кад тврди, да природа у својој нојединачности преставља нешто што се више не може подвести под појам, што се не може схватити појмом. Услед ове неконгруенције природе са идејом влада код Хегела, ма да је природа један конкретни ступањ саме идеје, извесно презирање природе, изгледа као да је за Хегела природа једна неприродна епизода реалности, за коју би боље било да не постоји. По Хегелу природа је идеја у форми другога (des Anderssein), у форми туђег бића, и спољашност је њена основна одредба. У овој спољашности одредбе појма добијају изглед равнодушне егзистенције и усамљене подвојености. Стога природа у своме бићу не показује никакву слободу, него нужност и случајност. Природа даље као и разум схвата моменте појма одвојено. Даље дефинише Хегел природу као систем ступњева, од којих један произилази нужним начином из другог, али развиће у правом смислу (метаморфоза) не постоји у природи, јер оно припада само појму и духу као реалној форми појма. Овим Хегел директно одриче теорију еволуције у природи. Он о томе каже: „невешта је претпоставка старије, а и новије филозофије природе била, да сматра развиће и прелаз једне форме природе, једне сфере у вишу за стварну продукцију, коју она међутим, да би је учинила јаснијом, ставља у мрак прошлости“. Даље додаје: „таквих магловитих у основи чулних престава, као што је нарочито тако звано произалажење на пр. биљака и животиња из воде, а затим, постајање развијенијих животињских организама из неразвијених и т. д. мора се ослободити мислено посматрање“. Немоћ природе, да конкретно реализира појам, манифестира се по Хегелу у тешкоћама и немогућности, да се на основу емпиричког посматрања поставе одређене разлике између разних класа и редова. Хегел полемизира против оних који обожавају природу стога што они, и поред све случајности својих егзистенција, остаје верна вечним законима, и на супрот томе вели да у царству самосвесности влада такође законитост али поред ње и слобода. Да би потенцирао своје презирање природе Хегел тврди, да је духовна случајност самовоља (Willkiir), и онда кад иде до зла нешто бесконачно више него законито путовање звезда или невиност биљке „јер што је на тај начин залутало, то је још увек дух“. Филозофију природе дели Хегел на три дела: 1) механику, 2) физику и 3) органику, који одговарају моментима поједн6 *