Delo

ИЗ НАШЕГА ВРТА 1. ЗВОНИ — УСТАЈТЕ!... Мило сунце опет често просијава После необично благих дана у средини јануара минуле године, стеже хладноћа крајем месеца. Али се сад опет пролепшало. Дању и опет чешће засија сунце, те и онако танак снежни покров свуда ишчезава. Красно је у нашем врту. Свеже је и светло, мило је и пријатно. Како да човек не изиђе у њ! Ево ме на јужној стази, најлепшој у целом врту. Она је, са околином, сасвим без снега. Све је још влажно на њој и око ње. Свуда тишина — божански мир. И само моји кораци изазивају у целом блиском околу мехурке из влажне земље — те земља „шапће“. Корачам врло споро, скоро крадомице. Дишем дубоко веома свеж ваздух. Кроз жиле ми струји миље. Чула се необично пооштравају. Душа ми постаје видовита... — Стој!... Чујем необичан, тајанствен шум — шапат: из земље!... из траве!... одасвуда!... — То, кан’да, неко говори: тихо... сасвим тихо... тајанствено... неразумљиво... — Чекај!... Сад је већ јасније! — — — А-а-а-а!... Знам!... Знам!... Нашаосам; разумео сам!... Та, то се травчице разговарају!... И ево баш једног тананог гласића: „Чујеш ли, сестрице?... Чујеш ли, звони — зову нас!... Чујеш ли, сребрне гласиће, сребрне звонцади: „Цпн-цин-цин!“... Чујеш ли, сестрице, познати глас: „Устајте, устајте ви зимски спавачи!“... Чујеш ли?!... Ја чујем; зову нас... Благо нама!... Устајмо!"..-