Delo

ИЗ НАШЕГА ВРТА 87 — То је, ето, шапутала, то је говорила тихо, тајанствено, једна травчица мало гласније, питајући другу, те сам је и ја чуо и разумео... — А шта се оно бели у трави, онамо под голим бисерковим жбуном?... — Ах, да!... Сад тек разумем потпуно, разумем све!... Та, то су бела звонцад вредне раноранке, баке Висибаке! То је она звонила својом сребрном звонцади, о чем је травка говорила. То је она позивала вредне вреднице, биљчице и животињице, да се буде, да устају; да напуштају своју зимску постељу, да излазе на сунчев зрак, да отпочињу нов живот. — Да, да, да! То је она звонила својом сребрном, белом звонцади... Пст!... Ево је опет — чујем је сад и ја, како звони и како позива својим дрхтавим гласом: — „Цин-цин-цин !... Устајте, устајте, ви зимски спавачи у пољу и шуми, устајте из зимске ложнице!... Цин-цин-цин!... Сунце је подигло већ ваш бели, зимски, покривач; време је да се устаје и излази на зрак!... Цин-цин-цин!... Хајде журно на посао; истекло је време одмору!... Хајде, децо! Хајде кћери!... Хајде прва ти, вредна љубице, ти бакина ЈЂубичице; хајде просипљи свој заносни мирис!... Хајде ти, жута Јагорчико,!... Хајде ти, плава Никсице!... Хајд’те децо!!... Цин-цин-цин!... Хајдете и ви, старци, жутоцвети Дренови!... Хајд'те и ви витопруте Леске!... Шта сте се успавали? Шта сте се олењили? Хајде, дајте прашка изгладнелим пчелицама!... Цин-цин-цин! Хајдте и ви, лакокрили комарци! Хајд’те мушице и бубице!... Хајде сви! Хајдесве!! Будите се, устајте; настаје ново доба, припремљен је нов живот!“... — Тако, ето, звони својом сребрном звонцади вредна бака, Висибака; тако, ето, буди она и биљке и животиње из дугог, зимског сна... — И ено, неки су је заиста већ и послушали. Ено квргавога старца Дрена, где је већ зажутео. Ено отворених реса у вите леске, ено развијених маца у ране Иве... Ено миле Ннксице. Ено мирисне Љубице... Ено скромног Красуљка. Ено и скоро развијених пупољака у Орлових Ноката!... — Хај!... То се креће нов живот. То већ отпочињу да круже сокови кроз жиле и жилице, кроз корење, стабла и стабљике, ових ранораних горштака, очврслих према мразуи хладноћн. — Још док зазвони и оно велико зелено-жуто звоно у Кукурека, док одјекну крупна, љубичаста, звонцад у Сасе све