Delo

X А М Л Е Т 99 ред није без ироније; а што даје нарочиту драж његовој иронији, то је зато, што је проткана извесном меланхолијом и сентименталношћу. Хајне је зато увек модераниза импононање, што је измислио нов песнички начин. Због ове ироније и Хамлета морамо много заволети, јер његова иронија не потиче из пакости, него из његове несебичности и племенитости. Племенита је душа све преживела — и после тешких болова и претераних радости остала је иронија. Хамлетова иронија нас много дира и узвишује, а не квари и не дражи пакошћу као у обичном животу. Због ове ироније Хамлет нема пријатеља; јер он сваком исмеје његове махне и његово понашање, па зато човек, који хоће да му буде пријатељ, мора бити савршен као и Хамлет. Њему је приближан Хорацијо и њега сматра Хамлет пријатељем. Разговори ове двојице оплемењују човека. Поред свега савршенства, Хамлет има и великих мана. Њега Шекспир није насликао као анђела, него као правога човека састављеног из анђела и ђавола. То је она велика истина, коју је велики драматичар исказао, да у колико је човек способнији за велике и узвишене ствари, у толико је и за грубе и ниске ствари. Јер како би се друкчије могле објаснити Хамлетове речи, да је горд, осветољубив и частољубив? Он је доиста осветољубив и то доказује на крају драме. Код тога је младића све било велико: и племенита дела и злочиначка дела. Између ових крајности је осредњост; и осредњи људи нису способни ни за једно ни за друго. Јер Хамлет не каже из песимизма „Боље да ме мати није родила“, већ зато што је починио рђава дела. Свака страст је била велика и силна у тога меланхоличног младића. Код њега је била трајна и јака страст као у меланхолика, бурна као у сангвиника, а ватрена као у холерика; само што се она увек заврши иронијом флегматика. Тако чудно створен био је проблематичан младић — једно савршенство човечје психе. Један врло важан мотив Хамлетовим радњама јесте освета. Освета је врло чест мотив у целој светској литератури, ако не најјачи после мотива љубави и смрти. Извршена освета је велика сласт и код најкултурнијег човека; треба човек да је ванредно савршен да би могао другоме све опростити. Разуме се да је она више развијена код некултурних народа; али и код културних народа она је веома честа кад се јавља као осећај увређене правде. Овде се освета јавља пречишћена, из светих побуда, уз7 *