Delo

X А М Л Е Т 101 шена природа. Као да је у његовој души стао бол целога света — тако је он огроман; али одмах после очајничког отимања долази иронија — као ослобођење од тог бола, прометејска отменост и презирање грубе силе природних елемената. Свуда се мења бол и иронија — као претеча Бајронизма. О Хамлетовој трагичности се може ово рећи : његова трагедија није само у томе што млад гине од отровног мача. Његова трагедија је болан живот његове душе, која свакога тренутка много препати, обухватајући својом величином све светске болове. Јер где ће човек наћи већу [трагедију, него у једној дубокој души у којој непрестано пламти огањ најжешћих страсти, а сумња стално бесни као ноћна бура. Страшан је тренутак таквог живота, а камо ли кад се он годинама продужава. Један једини такав тренутак може се равнати са тренутком, када хладан мач пролази кроз тело. И шта је напослетку тај један моменат смрти? Ако је до телесног бола, он се брзо сврши. Из пресечених вена брзо изшиба крв, врели живот се хлади, а лице брзо побледи од смрти. Је ли то трагедија, што му је живот престао? Да ли је бољи живот или смрт, још је нерешено питање; изгледа да је једно исто, када пођемо од гледишта да сума болова потире суму радости. Од Хамлетове трагедије има сваки од нас по мало; зато нам је тако симпатичан овај младић, симбол каших духовних патња. Како нас немилосно витла живот својим страстима; испуњење најлуђих жеља сматрамо идеалом, али тек онда видимо какав је тај идеал, кад се те жеље испуне. И сваки иде лажним смислом, док се најпосле разочара и освести, кад пређе цео пут. Тада полази другом стазом. Узвишени патник Хамлет је дубоко силазио у све куте мрачног људског срца, да их обасја својим сјајним мислима. И опет без сазнања, опет је остала тајна неоткривена као Саидски Кип. Али ииак нико није назрео боље под црним плаштом његове нејасне контуре. Грци су основали трагедију на фатализму. Оно што фатум одреди мора се десити јунаку драме, и ма шта он радио, не може се ослободити трагичне судбине. Дакле мотиви долазе споља на личност драме, ако то јест они нису симболични. Међутим код Хамлета друкчије стоји ствар. Он је рођењем донео на свет своју трагедију својом духовном и интелектуалном организацијом; збиља, као од фатума, ништа га није могло од тога ослобо-