Delo

102 Д Е Л О дити. То је његов фатум — он сам; а спољашње прилике очева погибија и остало — тек су нешто секундарно. Јер како би се у Хамлетовим спољњим приликама понашао један обичан човек? Он би се у своме гневу одмах осветио за убиство очево, или бар би то после извесног времена заборавио, и живео животом осталих људи, миран, по некад с болом сећајући се грозног догађаја. Само Хамлетову идеалистичку душу мучи непрестано тај догађај, не само што му је отац погинуо од зликовачке руке, него да уопште може тако штогод да се деси. У боловима се порађају велике мисли као сјајне муње на мрачном, облачном небу. Тако се увек у Хамлетовом великоме болу порађају велике мисли. У болу је душа удубљена у се и не обзире се на спољни свет. Она сама види у својој дубини чудне и необјашњене слике. Тако је чудновато склопљена човечја природа — једно непрестано клаћење између овога двога: час се чини све ништавно; час опет све грандиозно због своје недокучиве тајанствености. Велика је лепота у трагедији због бола. Она се да и материалистички видети, а не само осетити из песничких стихова. После великог телесног бола, после нагле операције, ране, болести и ружно лице добије осенчење бола, фино осенчење, као нешто неисказано лепо, лепше од лепоте хармоничних црта. То је слика, симбол бола, што стоји на фино-бледом лицу и гледа вас тамним очима, да морате осетити нешто необично лепо и да се за неко време промените. Јер то је права лепота, која мења човека за неко извесно време, ако не за увек, духовно, у сваком смислу, духовно-морално, естетички па чак и интелектуално. Хамлета замишљамо као финог, бледога младића са крупним, болним очима. Таква изгледа и лепота песникове трагедије. Нешто савршено лепо лежи у болу овога јунака, лепота, која нас оплемењује и узвишује. И откуд то да лепота лежи у болу? Што не лежи у радости? Зар није природније, да оно што буди радост буде лепше од онога што буди бол? И радост побуђује осећање лепоте; само што је то лака обична лепота, а она прва је озбиљно узвишена лепота и зато је савршенија од обичне лепоте. Разуме се да томе има и других разлога, који би ме далеко одвели од теме. Толико је истина да права трагедија силно дела на човечју душу и узбуни њене најтамније дубине; тај осећај од трагедије