Delo

104 Д Е Л 0 већ неко кратко време. А ко би и желео да живи вечито? Онај који жели да има срећан живот, желео би да живи вечито. А прави срећан живот је химера. Ко жели срећан живот, значи да се добро брине за своју егзистенцију, Бог га благословио! А знате ли зашто се брине за своју егзистенцију ? Да би — као беочуг у вечитом ланцу живота — био што јачи и сјајнији, да би се тај ланац јаче одржао, тај вечити ланац живота, који ће се настављати у вечност без краја. И он је нечији циљ. Чији циљ? Божји циљ. Има ли Бога. Има нешто јаче од мене, то знам сигурно, а не знам да ли има Бога. Дакле има Бога. Само што он нема нос, браду и мантију и није стар као што га сликају молери на црквеним иконама. Па какав је онда? Не знам. Знам толико, да има нечег јачег од мене и да постоји Лепота, Велики Свет и ко зна колико небеских створова. Излази да сваки несвесно жели да живи и то да живи вечито срећно. Несвесно, јер кад би се освестио, он би видео да то жели ради неког вишег, и ако незнанога циља. И кад човек достигне тај степен, да је равнодушан спрам смрти — онда је морално савршен. Па опет толико се пута мора узвикнути: о плаво небо, и ружичасти облаци, о сјајно сунце, о мирисаво цвеће, о лепе девојке, зар вама свима да кажем збогом!! О, горко.збогом!! Очајнички дане, кад се глава оспе белом косом! О, грозног дана, кад ми вечита тама заклони сјајно сунце! Тако се философија и поезија непрестано кошкају у човеку. Има разних момената некад победи философија, а некад поезија. Смедерево. Драгиша Лапчевић.