Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 111 Територијална област и ако шира од оне коју је био пројектовао господин Григорије, али јасно одређена, седиште бугарскога Синода у Трнову или Охриду, то су биле довољно озбиљне основице да би се могло доћи до споразума са патријархатом. У оспореним епископијама, на имеу епископији Филипопоља, морала би бити деоба парохија између двеју Цркава. „Што се тиче других епископија, распоређивање територија ишло би по границама каза (срезови) и користило би се тако олакшицама административних подела“. Ђенерал Игњатијев напомену бугарскоме делегату „да је главно не вређати у томе питању осетљивост Порте, која се није заваравала о незгодама од сталнога разграничавања које усваја националне границе и отворено се представља као полазна тачка за политичке захтеве“. То је, одиста, била једна од многобројних компликација, и не од најмање важних, у бугарској размирици. Црква је захтевала да границе нове областибуду јасно одређене. Порта је упорно остајала у својој инертности да није хтела пресећи питање и мислила је да себи задржи излаз у таласу којим би биле окружене њене одлуке. Што се Бугара тиче, они су знали вешто да извуку користи од одрешених руку које су, због тога таласа, биле остављене њиховој пропаганди. Нови пројекат испитивала је комисија којој је председавао Али Паша. На две седнице, дошло се до компромиса који су при миле обе стране. Од 74 епископије патријархата, 37 грчких и четири српске њему је сачувано. Осам мешовитих епископија морало се делити међу двема Црквама. Нова бугарска Црква била је склопљена из 25 епископија. Додељујући бугарском синоду друго средиште осим Цариграда, резервисали су бугарском митрополиту право да привремено седи и у Цариграду по примеру јерусалимскога патријарха, Такви су били ресултати мешовите комисије. Изгледало је да је сваки могао себи честитати; јер, најпосле, после дугих година, противничке расе пружале су једна другој руку и њихов споразум био је у напред ратификован од турске владе и руске амбасаде. Али главна препрека још није била савладана. Ваљало је добити пристанак патријархов. Посланик Русије радио је на томе што је боље могао. Њега су помагали Каратеодори и Гаврило ефендија, а он се трудио да својим напорима придружи и г. Рангабе-а, министра Грчке.