Delo

БНАЋА КАРАМАЗОВИ 119 пак“ је он после, целог свог живота доцније, називао „мрским“ и целог га је живота свог сматрао, у дубини своје душе, — за најподлији поступак у току целог свог века. Према самом пак Фјодору Павловићу он у тим тренутцима не осећаше никакве мржње, него је само од некуд страшно био радознао: како он тамо доле хода, шта ли он, на прилику, тамо у својој соби сад ради... Он погађаше и смишљаше како старац сад тамо доле јамачно извирује кроз мрачне прозоре и наједаред застаје на сред собе па чека, чека — хоће ли му ко лупнути у прозор. Иван Фјодоровић је због тога једно двапут излазио на степенице. Кад се све утишало и кад већ беше легао и Фјодор Павловић, око једно два сата, тада леже и Иван Фјодоровић са одлучном жељом да што пре заспи, јер се осећаше страшно измучен. И збиља: он заспа наједаред чврсто, и спаваше без снова, али се пробуди рано, око једно седам сати, кад се већ беше расвануло. Отворивши очи, он, на своје велико чудо, наједаред осети у себи прилив некаве необичне енергије, ,'брзо скочи и брзо се обуче, затим извуче свој куфер и без оклевања брзо поче спремати ствари у њега. Рубље је, као наручено, још јуче изјутра све био добио од праље. Иван Фјодоровић се чак насмеши при помисли, како је све тако згодно испало, да нема никакве сметње његовом изненадном и брзом одласку. А излазила је да је одлазак збиља изненадан. Премда је Иван Фјодоровић говорио (Катарини Ивановној, Аљоши и после Смердјакову) да ће отпутовати, али, лежући синоћ да спава, он се врло добро сећао да он у оном тренутку није ни мислио о одласку, бар никако није мислио да ће му сутра, кад се пробуди, први корак бити да појури да спрема куфер. Напослетку куфер и торба бише готови: било је већ око девет сати, кад се Марта Игнатјевна попе код њега са обичним свакодневним питањем: „Где ћете данас изволети чај пити, ту код вас, ил' ћете се сићи доле?“ Иван Фјодоровић се сиђе доле. Израз лица беше му скоро весео, премда му на лицу, у речима и покретима беше нешто чисто растројено и ужурбано. Љубазно се поздравивши с оцем, и чак га нарочито упитавши за здравље, он, и не сачекавши, у осталом, да му отац доврши одговор, — наједаред изјави да за један сат одлази у Москву, сасвим, и моли да се пошље по кола. Старац саслуша то саопштење без и најмањег чуђења,