Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 123 вори, али после једног тренутка увиде да му је сав тај одговор пролетео поред ушију и да он, у самој ствари, није ни разумео оно што је сељак одговорио. Он ућута, добро је било и тако: ваздух чист, свеж, студен, небо јасно. У један мах појавише се у његовом сећању ликови Аљоше и Катарине Ивановне; али се он тихо насмехну и тихо дуну на мила привиђења, а она се разлетеше. „Биће време и за њих“, — помисли он. До станице долетеше брзо, променише коње и појурише на Воловску. „Што он то рече, да много вреди разговор са паметним човеком? Шта је он тиме хтео да каже?“ — то му наједаред задржа дисање. — „И што му и ја рекох да идем у Чермашњу ?“ Дојурише до Воловске станице. Иван Фјодоровић изиђе из тарантаса, а кочијаши га опколише. Погодише се да га одвезу у Чермашњу, дванаест врста сеоским путем. Он заповеди да се преже. Уђе у поштанску станицу, осврну се на све стране, погледа на жену станичког надзорника и наједаред опет изиђе пред кућу — на улазне степене. — Не треба у Чермашњу. Је-л-те, момци, нећу закаснити за седам сати на железницу? — Таман ћемо стићи. Хоћемо л’ да прежемо? — Прежи одмах. Хоће л’ бити ко од вас сутра у вароши? — Како не би био, ето Митрије ће бити. — Би ли ти, Митрије, хтео мени једну услугу учинити ? Сврати код оца мога, Фјодора Павловића Карамазова, па му кажи да у Чермашњу нисам ишао. Можеш ли, или не можеш? — Што да не свратим, — свратићемо; Фјодора Павловића. врло одавно познајемо. — А ево ти и на чај, јер ти он, јамачно, неће дати... весело се засмеја Иван Фјодоровић. — Право кажете, да нећеду дати, — засмеја се и Митрије. — Хвала, господару, будите без бриге — зацело ћемо учинити... У седам сати у вече Иван Фјодоровић уђе у вагон и појури у Москву. „До врага све пређашње, свршено је са пређашњим светом за навек, и нек му одсад нема ни гласа, ни спомена; у нови свет,. у нова места — и без освртања!" Али, место усхићења, душу ми наједаред обузе такав мрак, а у срцу га стаде тиштати таква туга, какву он никад дотле није