Delo

124 Д Е Л О ocehao. Сву је ту ноћ провео мислећи; вагон је летео, и тек у свануће, већ улазећи у Москву, он наједаред као да се пробуди. — Ја сам подлац! — прошапта он за себе. А Фјодор Павловић, испративши сина, остаде врло задовољан. Читава два сата осећаше се скоро срећан и пијуцкаше коњачић; али се наједаред у кући догоди једна за све врло досадна и врло непријатна околност, која у тренутку баци Фјодора Павловића у велику забуну: Смердјаков пође по нешто у подрум и паде доле са горње степенице. Још срећа, што се у дворишту у то доба десила Марта Игнатјевна, те је на време чула. Пад она није видела, али је зато чула болан узвик, узвик нарочит, чудноват, али њој већ одавно познат, — узвик епилептичара1, који пада у тренутку наступа болести. Да ли му се тај наступ десио у тренутку, кад се силазио по басамацима доле, тако да се он, наравно, одмах морао скотрљати доле ван себе, или је, на против, наступ наишао на Смердјакова (познатог епилептичара) тек услед пада и од потреса, — то је немогућно било дознати. Но нашли су га већ на дну подрума, у грчевима и у дрхтавици, како се бацака, и са пеном на уснама. С почетка су мислили да је морао ма шта сломити, руку или ногу, и да се угрувао, али, међутим, „сачувао га је Господ“, као што се изрази Марта Игнатјевна: ништа се тако није десило, него га је само тешко било подићи и изнети на светлост Божју. Али замолише суседе да им помогну, те некако и то свршише. При свој тој церемонији налазио се и сам Фјодор Павловић те им је и он помагао, очевидно преплашен и чисто збуњен. Болесник, међутим, није долазио к себи: наступи су му истина престајали на неко време, али се опет понављаху, и сви закључише да ће се десити оно исто што и лане, кад је опет тако изненада пао с тавана. Сетише се како су му тада метали на теме лед. Леда се још нађе у подруму, и Марта Игнатјевна учини што треба, а Фјодор Павловић пред вече посла по доктора Херценштубе, који одмах дође. Прегледавши болесника брижљиво (то беше најпажљивији и најбрижљивији доктор у свој губернији, старији и поштовања достојан старчић), он закључи да је наступ необичан и да, „може претити опасношћу"; да за сад он, Херценштубе, још не разуме све, ал’ да ће се он сутра ујутру, ако не помогну ови лекови шго их је сад дао — одлучити да употреби какве друге. 1 Онога који болује од „велике болести* — епилепсије.