Delo

ВРАЋА КАРАМАЗОВИ 125Болесника метнуше у постељу у одвојеној кући у дворишту, у соби до стана Григоријевог и Марте Игнатјевне. После је већ Фјодор Павловић вас дан подносио само нерећу за несрећом: ручак је зготовила Марта Игнатјевна, и супа је, кад се упореди са кувањем Смердјаковљевим, била „као сплачине1*, а кокошка се показа толико препечена, исушена, да не беше никакве могућности сажвакати је. На те горке, премда оправдане, прекоре господинове, 'Марта Игнатјевна одговараше да је кокошка већ и онако била врло матора, а да она — Марта — није учила куварски занат. Пред вече се појави и друга невоља: Фјодору Павловићу саопштише да је Григорије, коме већ од прекјуче није добро, скоро сасвим пао у постељу, „одузела му се слабина“. Фјодор Павловић заврши свој чај што је могао раније и затвори се сам у кућу. Он се налажаше у страшном и немирном очекивању. Ствар беше у том, што је таман то вече он већ скоро поуздано очекивао Грушењкин долазак; бар још рано јутрос добио је од Смердјакова скоро поуздано обећање, да су „они већ сигурно обећали доћи"1. Срце муанатог и досадног старца удараше немирно, он ходаше по својим празним собама и ослушкиваше. Требало је бити веома на опрезу: могао ју је где било вребати Димитрије, и стога, чим она лупне у прозор (Смердјаков је још прекјуче уверио Фјодора Павловића да јој је казао где и куда да лупне), требало је што пре отворити врата и нипошто је не задржавати ни једног тренутка узалуд у ходнику, да се не би, сачувај Боже, уплашила и побегла. Фјодору Павловићу не беше лако око срца, он беше много брижан и немиран, али још никад срце његово није пливало у слађој нади: та могло се скоро као поуздано рећи да ће она овога пута већ неизоставно доћи!... КЊИГА ШЕСТА. РУСКИ МОНАХ. I Старац Зосима и његови гости. Када је Аљоша са немиром и болом у срцу ушао у ћелију старчеву, он стаде скоро пренеражен; место умирућег болесника, можда већ ван себе, како се бојао да ће га затећи, он га на1 Грушењка.