Delo

126 Д Е Л О једаред угледа, где седи у наслоњачи, са лицем, истина изможденим од слабости, али ведрим и веселим, окруженог гостима, са којима се био упустио у тих и светао разговор. У осталом, он беше устао с постеље тек четврт сата пре доласка Аљошиног: гости се већ беху скупили у његову ћелију и чекаху, док се он не пробуди, на основу поузданог уверавања оца Пајсија да ће „учитељ устати несумњиво, да се још једаред разговори са милима његовом срцу, као што је сам рекао и као што је сам обећао“. А томе је обећању, па и свакој речи умирућег старца, отац Пајсије веровао чврсто, у толикој мери, да и кад би га видео већ сасвим без свести и чак без дисања, а имао би његово обећање, да ће још једаред устати и опростити се с њим, — он можда ни самој смрти не би поверовао, него би још непрестано очекивао да ће се самртник повратити у живот и испунити што је обећао. А јутрос му је старац Зосима сасвим поуздано рекао, полазећи да спава: „Нећу умрети пре него што се још једаред не насладим беседом са вама, љубезници срца мога, и пре него што миле ликове ваше видим, и душу моју још једаред пред вас излијем". Они што се беху скупили на ту, по свој прилици, последњу беседу старчеву, беху најоданији му пријатељи од много година. Њих беше четворо: јеромонаси отац Јосиф и отац Пајсије, јеромонах отац Михаило, настојатељ скита, човек још не тако стар, не баш много учен, из простог реда, али духом чврст, који је непоколебљиво и просто веровао, на изглед суров али прожет дубоком милином у своме срцу, премда је очигледно скривао ту своју милину толико, да се чак стидео. Четврти гост беше већ сасвим постарији, простији монах, из најсиромашнијег сељачког реда, брат Антим, тешко те не чак полуписмен, ћутљив и тих, који је чак ретко с киме и говорио, међу најсмиренијима најсмиренији и који је имао изглед човека чисто за навек преплашена нечим великим и страшним нечим, зашто је мала и слаба његова памет. Тога човека, који се чисто бојао од нечега, старац Зосима је веома волео, и целога свога века се понашао према њему са необичним поштовањем, премда можда ни с ким целог свог века није проговорио мање речи него с њим, макар што је некада многе године провео путујући са њим по светој Русији. Беше то врло давно, још пре својих четрдесет година, кад је старац Зосима први пут почео монашки подвиг свој у једном бедном, мало познатом Костромском манастиру, и кад је, ускоро