Delo

132 Д Е Л О Тако га се и сећам: седи онако тих, кротак, смеши се ; болан је, а лик му весео, рацостан. Сав се душевно изменио — таква се дивна промена отпоче у њему наједаред! Уђе му у собу стара дадиља: „дозволи, голубе, да ти припалим кандило пред иконом“. А он то пре није дозвољавао, чак би дунуо и угасио. „Пали, мила, пали; несретник сам био, што сам вам пре забрањивао. Ти се Богу молиш, палећи кандило, а ја се молим, уживајући у теби. Значи, једноме се Богу молимо. Чудновате нам се учинише те речи, а мати оде у своју собу, па непрестано плаче, само кад би улазила у његову собу, брисала би очи и узимала би весео изглед. „Мајка, не плачи, голубице, рекне јој тек он, још много имам да живим, још много да се радујем с вама, а живот, живот је весео, радостан!“ — Ах, мили, каква ти је то радост, кад сву ноћ гориш у ватри и кашљеш, тако да ти се чисто груди цепају. — Мама, — одговара он њој, — живот је рај, и сви смо ми у рају, али ми то нећемо да знамо; а кад бисмо хтели да дознамо, одмах би сутра на целом свету настао рај. И сви су се чудили речима његовим, тако је он то чудновато и одлучно говорио; сви осећаху неку милину и плакаху. Долажаху нам и познати. „Драги моји, вели им он, мили моји, чиме сам ја то заслужио, те ме волите; зашто ме оваквог волите, и како ја то пре нисам знао, и нисам знао поштовати“. Чим би ко од послуге ушао, он би им говорио: „Мили моји драги, што ви мене служите? И заслужујем ли ја то, да ме служите. Кад би се смиловао Бог на мене и оставио би ме у животу, ја бих и сам вас служио, јер сви треба једни другима да служе“. Мати, слушајући то, махаше главом: „мили мој, ти то од слабости тако говориш!“ — Мајка, радости моја, — вели он њој, — није могућно да не буде и господара и слугу, али нека и ја будем слуга мојих слугу, онакав исти, као што су они мени. И још да ти кажем,. мајка, да је сваки од нас свима за све крив, а ја највише од свију.. Мати се ту чак насмехну, плаче и смеши се: — Но, — вели она, — па чим си ти то пред свима највише крив? Тамо су убице, разбојници, а шта си ти тако могао згрешити, да себе кривиш више од свију? — Мајчице, храно моја, — вели јој он (он поче некакве такве љубазне речи тада говорити, неочекиване), — храно моја мила и радосна, знај да је доиста сваки човек пред свима и за.