Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 133 све крив. Ја не знам како да ти протумачим то, али осећам да је тако, ја то толико јасно и очигледно осећам, да ме већ мучи. И како смо ми то живели, љутили се и ништа пре нисмо знали? Тако се он будио и устајао иза сна, сваки дан све већма и већма осећајући некакву раздраганост и радујући се, и сав дрхтећи од љубави. Дође неки пут доктор, старац, Немац, Ајзеншмит. — Но, како, докторе? Хоћу ли проживети још један дан на овом свету? — шали се он обично са доктором. — Не само један дан, него ћете и много дана проживети, — одговори му тек доктор, — живећете ви још и читаве месеце и године. — Та какве године, какве месеце! — викне тек мој брат, — нашто човеку толики дани, кад му је и један дан довољан, да сву срећу позна. Мили моји, што се ми свађамо, један се пред другим хвалимо, један другом увреде памтимо: најбоље да одмах пођемо у башту, па да се шетамо и шалимо, један другог да волимо и хвалимо, и да волимо и живот наш да благосиљамо. — Ништа од вашег сина, — рече доктор мајци, кад га је испраћала до кућних басамака, — он од слабости већ у лудило пада. Прозори од његове собе гледаху у башту, а башта нам беше пуна хлада, са старим дрвећем. На дрвећу набрснатили пролетњи пупољци, долетеше ране птичице, стала их врева, певају му код прозора. Гледајући на њих и уживајући, он поче наједаред и њих молити за опроштај: — Птичице Божје, птичице радосне, опростите и ви мени, јер сам и пред вама згрешио. То већ тада нико од нас не могаде разумети, а он од радости плаче: — Да, — вели, — била је таква Божија слава око мене: птичице, дрвеће, ливаде, небеса, само сам ја сам живео у срамоти, ја сам сам све обешчастио, а ту лепоту и красоту никако ни приметио нисам. — Та ти много грехова на себе узимаш, плаче обичномајка. — Мајчице, радости моја, та ја ово од весеља, а не од жа'лости плачем; та ја сам хоћу да сам пред њима крив, само не могу да ти протумачим, јер не знам како да их волим. Нека сам ја трешан свима, али зато ће и мени сви опростити, и ето ти раја. Зар ја сад нисам у рају? И много је још било, чега се је тешко и сетити и записати. Сећам се, једаред сам ушао ја код њега сам, кад код њега ни-