Delo

134 Д Е Л О кога није било. Време беше вечерње, јасно, сунце залажаше w сву собу обасја косим зраком. Кад ме опази, он пе позва к себи,. ја му приђох; он ме узе обадвема рукама за рамена, гледа мц у лице умиљато, љубавно; ништа ми не рече, само се загледа у мене на један часак: „Но, вели, иди сад, играј се, живи и за мене!“ Ја тада изађох и пођох да се играм. А после сам се у животу много пута са сузама на очима cehao како је он мени рекао да живим и за њега. И много је још говорио таких дивних и прекрасних речи, премда нама тада неразумљивих. Умро је треће недеље после Ускрса, сасвим при себи, и премда је већ био престао говорити, ипак се није изменио до по следњег свог тренутка: гледа радосно, у очима му веселост, погледима нас тражи, смеши се на нас, зове нас. Чак се у вароши много говорило о његовом свршетку. Све је то мене тада потресло, али не сувише, премда сам^ врло плакао, кад су га сахрањивали. Млад сам био, дете, али ми се у срцу све потпуно очувало. Скрило се и до данас се одржало осећање. У своје време све је то морало ускрснути и одазвати му се. Тако се и десило. б) О СВЕТОМ ПИСМУ У ЖИВОТУ ОЦА ЗОСИМЕ. Остадох ја тада сам са мајком. Ускоро је добри познаници сташе саветовати : „остао вам је, — говорили су јој, — само један син, а нисте сироти, имате капитала, па што онда не бисте сина вашег послали у Петроград, као што то и други чине. Јер ако остане овде, можда неће постићи срећу у животу“. Те тако наговорише моју мајку да ме одведе у Петроград, у кадетску школу, па да после ступим у царску гарду. Мајка се моја дуго колебала: како то да се растане са последњим сином, али се ипак одлучи,. — истина са великим плачем, — желећи да ме усрећи. Оведе ме у Петроград, и намести где треба, а од то доба је више никако нисам ни видео; јер она после три године умре, све је три године за нама двојицом туговала и стрепила. Из родитељске куће изнео сам само драгоцене успомене,. јер човек нема драгоценијих успомена, него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако, па чак и кад у породици има макар и најмање љубави и слоге. А и од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене, ако је само твоја душа сама способна да тражи што је драгоцено. У домаће успомене ја рачунам и успомене о светим при-