Delo

152 Д Е Л О у првој каже за себе, да је мрачан и сам, овде сам себе зове „маторим дечаком", што „под доксатом себи живот слади и уз пев гради куле златне на облаку, па их нагло руши и илаче лудо; дечаком, што се весели сунцу... Нисам у кут скучен ни закопан жив... Дођи, па ћеш видет... Стојим на врхунцу, с косом пуном росе, као митски див. Каква контрадикција! И онда долази четврта и пета песма и све даље једна за другом: једна искључује другу. Назора заводи реч, заводи леп и, складан с идејом, ритам, заводи га уметност. Ми бисмо хтели да замислимо и видимо песника читајући његове песме, а он нам сваког часа измиче, бежи и запрепашћује нас различношћу своје поезије и променом своје физиогномије Труби труба силна, а ми је слушамо даље и даље, заводи нас онај лепи, виртуозни ритам, оне звучне речи велике и јаке, и не мислимо на контрадикције било у самој песми за себе, или једне према другој. Узрок свему лежи и у томе што је Назор више уметник него песник, више епски песник него лиричар. И он је, већ у почетку највећег успеха имао управо са својим епским радовима: „Славенске легенде14, „Живана", „Хрватски краљеви", „Библијске легенде" и т. д. Његов је стил епски, монументалан; његов ритам — звук трубе. Све његове песме изгледају као апострофе и делови неког епа. И то је баш оно чега ради нам се више пута његове песме више свиђају, кад их поједине читамо по нашим часописима, јер мислимо на целину, које, кад смо збирку у руке добили, нема. Назор нам доноси један фрагментаран свет, који је постао због бујице ритама и звучних речи, што теку, као хучна река, из песникове душе И занесен овом реком он вечито пева у неком високом тону откровења, као што су неке наше македонске песме; пева као неки митски јунак, који се дигао на највећи врх, па кличе са те висине, као његов дивни „Киклоп", чији нам ритам и дикција доносе пред очи у најјаснијој слици ову митску грдосију у свој њезиној снази и грубости. Колико је Назор силан у свом ритму осетили смо то из његове песме: „Хајка“: Улулу! Улулу! Први је пут што гонимо Пред собом звијерку страхотну, За нама што је тулила У тами густе мрчаве... Улулу, 6palio! Улулу! Помзмни ржу атови, Пијеснн ллју загари, Танани звижде бичеви Тко he је први сгигнути? Тко he је први згазити? Тко he је ирви заклати?