Delo

154 Д Е Л О Свака песма јавља се у песнику, као мелодија. И та мелодија, која прати идеју, то је њезина душа, то је њен покрет, то је њен живот, то је оно што нас заноси и осваја, то је директно деловање, као што музика на нашу душу делује. И, као што „Хајка“ у свом ритму тера нас у беснило читања, слично бунцању, а песма „Ускрс" у најрадосније клицање свога Ускрса, тако нас „Notturno" пуни неком тужном лепотом, неком мелодијом која задуго с нама влада. И сам Назор осетио је и заволио ову своју песму над све остале, јер је одмах занесен њом спевао циклус: „Шумске идиле“. Као и сви циклуси и овај има оне елементарне мане циклуса: да је прва песма увек најбоља. Као што рекосмо, песма се у песнику рађа с готовим ритмом. И кад је песник написао песму у њему још за дуго онај ритмички шум и не замире тако брзо, он влада још за дуго његовом душом и свака нова идеја, која би се за то време у песнику породила, добила би и нехотице онај темпо, који још влада душом песниковом, као остатак оне прве песме. А свака идеја без свога сопственога ритма не долази до правог изражаја, Тако се догодило са циклусом г. Назора. У њему се осећа цео онај тужни тон „Notturna", понавља се, шта више, и онај лепи: ти’о, ти’о, ти’о — с којим се „Notturno“ почиње. Збирка Назорова свакако јз најинтересантнија а и најбоља збирка песама што се појавила у нашој књижевности. Али и ова, као и прва његова збирка, коју је издало Друштво Хрватских Књижевника, уза све лепоте и блистања праве поезије има и извесних мана. Целој књизи недостаје нека физиогномија, нека целина, каква се налази у збиркама великих светских песника, па и наших, као Крањчевића. А Назор је велики и он би нам могао то дати. Ј. Миличић.