Delo

156 Д Е Л 0 пређе у државне руке и да се развије у велику музичку школу. Beh 1905 год. школа добија прву помоћ од Министарства Просвете, у 1200 дин. Мала заиста, но знак, да се и њен рад почео ценити у надлежним круговима. И та је помоћ расла и расте сваком годином, тако да је већ време да то престане бити субвенција, већ да школа пређе у државне руке. Број ђака, а и рад у школи захтева то. Школа се тако еманциповала сваким даном све више од свог осниваоца и тежила да буде самостална. Но ако је ова еманципација показивала њену важност по стварање музичког живота код нас, с друге је стране показивала то, да школа, као таква, тражи целину снага, да су све око ње окупљене, како би активнији био и рад школе у стварању позитивног музичког жиаота. Јер Србија није имала нити опере, нити симфонијског оркестра, те је оправдано било нарочиту важност придавати овој школи. Оперетски покушаји били су пропали, а рад оркестра Народног Позоришта, између чинова појединих комада, није могао имзти плодног утицаја, јер су и дела која су се изводила, без веће музичке вредности. И зато је Српска Музичка Школа, концертима својих ученика, попуњавала ову празнину музичког живота код нас од свога постанка па до данас може се рећи. Јер тек на концертима ове школе чула су се дела: Бетовена, Моцарта, Менделсона, Шуберта, Хајдна, Шумана, Шопена, Листа, Грига и т. д. И ако су ова дела извађана од ученика више мање ученички, ипак је била пријатност чути оно што се дотле није чуло у нашој средини. А овакав рад могао је само пожелети да види под кровом Српске Музичке Школе искупљене све наше музичаре да заједнички прихвате започето дело и да убрзају развој ове младе установе. Готово свакоме познато је, како је однос између два наша најбоља певачка друштва, „Београдског Певачког Друштва“ и „Станковића“, показивао један тон, који је више личио на егоизам, него ли на слободну утакмицу, која је у уметности потребна. Тај тон — од кога је потекао, овде нас се не тиче — давао је један облесак који је бацао и рђаву сенку на саму музику. Из жеђи за репутацијом, која, како изгледа, није била чисто музичка, јер се често дешавало да у њој има нечег трговачког, ишло се тако далеко, да су се у извађању појединих дела премашале снаге извођача. А све то зашто? Верујте, не ради музике као чисте уметности, већ ради антагонизма између себе. Будимо