Delo

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД 157 искрени и признајмо ово, јер he нам бити од користи по каснији музички живот. Велим, опет, да утакмица, није рђава. Само утакмица несме да уништава важнију једну чињеницу и то саму уметност, у овом случају музику. А то је на жалост било у већини случајева. То је било доба када је Београд чуо: IX Симфонију од Бетовена, „Створење света“ и „Седам речи Христових" од Хајдна, „Свадбене дарове" од Дворжака, „Страдање Христово“ од Перозиа1* и т. д. Све ово није изведено како ваља. То знају најбоље сами диригенти. Но Хајдн се може и замислити; Дворжак и Перози донекле, јер су ово ствари мање више хорске и мелодичне у основи својој. Али Бетовен!?! I Симфонија Бетовенова требала би да буде датум у историји наше музике, а IX!?! IX би већ показивала да музика код нас стоји на чврстим основама. Но IX симфонија била је велика смелост, коју не би сваки ни хтео, ни смео, да узме на себе. Не велим да Београд није требао да чује IX симфонију. Већ велим, да Београд није био спреман за њу. Пре свега чисто технички, а то је оно што је у IX симфонији најглавније. Оркестар, који је бројао на 70 суделовача, који су скупљени за ово дело, а међ којима је било једва неколико музичара по професији, није могао дати оно што је Бетовен хтео и дао. Хор, који је бројао на 130 певача и оркестар, оба заједно, могли су импоновати само бројно, музички искључено. То може знати најбоље сам диригент. Сумњам да је он као музичар могао бити задовољан извађањем. Но ипак зато IX симфонија је у Београду продрла а у Бечу пропала, како је рекла једна госпођа после концерта. „Свадбени Дарови“ од Дворжака и „Страдање Христово" од Перозиа нису боље стојали. Оркестар је и овде био онај гори део, а већ да не говоримо о томе, шта је се све могло и намерно дешавати од свирача у оркестру. И тако, захваљујући овим међусобним трвењима, Београд је чуо неколике ствари, о којима је могао сневати тек после извесног периода чисто музикалног живота. Боље рећи, после стварања доброг оркестра, иначе раније не. (Свршиће се) Минхен. К. П. Манојловић.