Delo

У СУСРЕТУ 163 децу. Он више није ни помишљао да се сели у Београд, него је тамо купио једну кућицу, која му је постала највећа радост. Циљ његовог живота био је врло близу. Он је подизао башту, неговао цвеће и садио патлиџане; радио је шведску гимнастику, играо са децом и сваким даном бивао све дебљи. Увек добро расположен и пун разговора, он се лепо слагао са својом мршавом женом, не марећи много што она почешће прокуња по читаву недељу због јаке зубобоље. У целој варошици он је био омиљена личност, јер је за свакога имао лепе речи и срдачне осмехе. Његове шале биле су добро познате и он је у свима круговима важио као добар и поштен човек, који никоме не жели зла. У опште, живот Петра Илића био је заснован на трајном спокојству и миру, те су му дани пролазили брзо и безбрижно, а све мале невоље, које су се ретко јављале, бивале су лако заборављане. Дошавши ноћ пре тога у Београд, Петар Илић је био неописано раздраган. Због тога је одмах по ручку узео децу да их провода по вароши, жељан да види што више, да обиђе бар најближа места, где је као ђак пролазио по неколико пута на дан. Престоница му је изгледала огромна. И свет и куће, све се променило. Па ипак, кроз све то што је било ново и непознато, пред њиме је васкрсавао један стари свет, кога је давно нестало, али који је у његовој свести био светао и јасан. Гледајући замагљене банатске равнице, он је ишао за успоменама и сећао се многих појединости, не слушајући синчића, који га је непрестано запиткивао: „Тата... татице... а како то мртва глава говори? Је ли, тата!“ Он се сећао како је баш ту, у том истом парку, читао табаке из Економије. Узнемирен због испита, бежао је ту чим би се дигао са ручка, па је остајао све до сутона. Тако се дешавало више пута. Тако је било и оне вечери, када се, баш пред дан испита, срео са својом другарицом из гимназије, веселом Иванком, с којом је кроз три дуга месеца сневао о брачном животу у неком селу под Ртњем, где би отишли као учитељи. Гледајући ка Дунаву, који се блистао у светлости, он је тада био неспокојан, чекао је њу и читао табаке, не памтећи од свега ни речи. Његова су осећања била мучна и зато је сав оживео кад се она појавила са доње стазе, насмејана, са белим шеширићем на глави, гледајући га заљубљено. Одмах су отишли одатле и спустили се доле, поред градских развалина, чак до Дунава. Он је ћутао; она је причала и смејала се. Њен звонки смех одјекивао је кроз свежи ваздух. Мартовско сунце благо је греll *