Delo

164 Д Е Л 0 јало, а сребрнаста свила беласала се на гранама напупелих врба. Вода је пљускала монотоно и све је мирисало на свежину. Недалеко, баш на самој обали, лежала је нека стара дереглија и он је позва тамо. Желећи да стигне пре њега, другарица потрча и седе на једну греду, при чему се показа њена пуначка нога и забеле крајичак њене доње сукњице... Сетивши се тога, Петар Илић се насмеши и протеже мишице, а лице му се испуни задовољством. — Тата... татице! — звао га је мали, вукући га за рукав. — Шта је, брате? Шта хоћеш ? — А како оно трава стоји у води? — То је острво... тако... Учићеш то у школи. У парку ја било живо. Свет је пролазио у групама. Деца су јурила, прескачући живу ограду и гласно вичући. Неколико шипарица шеткале су горе-доле, погледајући несташно ка оближњој клупи, где су седела три младића. Два старија човека, отменог изгледа, ишла су полако у озбиљном разговору. Доле, на пољани, трчали су дечаци за лоптом и чуо се писак њихове пиштаљке. А из далека, тамо где су циркуси, допирала је лупа циркуског бубња и трештање трубе, што је с времена на време загушивано осталим жагором. Петар Илић је и даље седео. Сећање на прошлост није у њему изазивало тугу, него му је све јаче повећавало задовољство. Он је само желео да има неког поред себе, коме би могао да искаже како је све то лепо; да му исприча како већ десет година није видео све то око себе; да му каже како се оженио, како има добру жену, лепу децу и своју кућу. У томе већ поче да се смркава. Река се руменила од сунчаних зракова, а црвенкасти облаци пловили су ка Вишњици. Петар Илић намести деци чарапице, обриса им својом широком зеленом марамом уста, па их узе за руке и пође. Он је хтео да што пре стигне таштиној кући, где беше на стану, па да сви заједно изађу после вечере у биоскоп. Али тек што учини десетак корака, он застаде изненађено. Гледајући једног мршавог човека средњих година, који му иђаше у сусрет, он се исправи, као да би боље видео, па онда остави децу и полете ка њему. И пре него што се овај разабрао, шчепа га за руку, загрли га, а затим притиште своје влажне усне на његово упало лице, муцајући узбуђено и задихано: — Тодоре! Је ли могућно! После десет година!...