Delo

166 Д Е Л О само школске књиге. Крупан, округлих образа, увек румен и насмејан, он је био сушта противност свога колеге. Тодор Павловић, међутим, имао је бледо лице и очи упале у главу. Он је био висок и мршав, ишао је полако, увек је ћутао и вечито живео у сновима. И ако се родио у сиротињској кући, волео је да све око њега буде лепо и чисто, те се пажљиво одевао и по неколико пута на дан прао је руке и лице. Док је Петар Илић седео за столом, звижцукао, јео газдаричине крофне и читао табаке, он је ћутао крај пећи и мислио како ће некад имати своју кућу, у којој ће све бити бело и светло. Он је био рођен као меланхоличар и зато је стално патио због нечега. За њега је сваки човек био мученик и он је на свакоме силом проналазио трагове брига, па је и себе мучио због тога. Часовима дуго могао је он да седи над географском картом, да иде од места до места, да ћути и да осећа неку нејасну тугу што не може да путује, да позна цео свет, да никад не буде у једном месту. Он је писао стихове, које је крио од сваког, па је много и читао, али се није много трудио да полаже испите. И стога, када Петар Илић после четири године положи испите и оде од њега, он још више утону у нерад. Испрва је помишљао да полаже испите, али доцније изгуби сваку вољу и све напусти. Када му затим и отац отказа помоћ, коју му је дотле с муком давао, он поче спремати ђаке, потом је радио као новинарски сарадник и најзад се помири са звањем општинског званичника. Једном речју, Тодор Павловић је био и сувише далеко од живота свога бившег друга: он је кроз цео живот био роб својих неостварљивих жеља и више од свега тежио је да мирно и спокојно обнавља старе мисли и снове, немајући никад снаге да предузме штогод ради њиховог остварења. — Е, баш се радујем што смо се видели, — говорио је Петар Илић, водећи свога пријатеља ка излазу из парка. — А ја баш малопре седим горе, па сам почео да се сећам младости. Да знаш још кога сам се сетио! Иванке. Знаш Иванку? Та како не можеш да се сетиш! Иванка, знаш она из „Обилића11, мала, плава. Ех! А шта ли је са њом? Удала се?! Бато, немој трчати... Него, знаш шта, Тошице, ти ћеш вечерас код нас. Код моје таште. А, мораш. Да поседимо мало. Немој, молим те, да се извлачиш. Ама, знам ја тебе и у старим и у новим хаљинама. Нећемо сад, ваљда, да правимо неке церемоније. Просто на просто: вечераћеш код нас. Моја ташта је добра жена, немој да се бојиш. Хе-хе-хе! Љути се, до душе, кад мало више повучем, али... Шта