Delo

У СУСРЕТУ 167 ћеш, једно ти не гине! Али ти, ти... Шта је с тобом? Ето, ја се већ и ожених и децу добих, а ти? Још по старом, а? Е, Тошице, Тошице... Тодор Павловић се насмеши, слеже раменима и, гледајући неодређено у свога старог друга, рече као за себе: — Тхе, тако је то, Петре Илићу... — А што Петре Илићу?! Зар сам ја за тебе Петар Илић? — Онако... кажем... На изласку из парка Тодор Павловић покуша да се растане са својим говорљивим другом, али га овај силом поведе са собом. — Дивота! — рече он усхићено кад седоше у трамвај. Таман да мало проћаскамо. О! О! О! Баш ми је мило, Тошице... II Ташта Петра Илића становала је чак на другом крају вароши, близу Славије. У прво време, после кћерине удаје, она је живела са њима, али кад јој млађа кћи одрасте, она се пресели у Београд. Имајући скромну пензију, она узе мали стан у дворишту, у једној од оних узаних улица на Савинцу, које су са обе стране засађене липама и багремом. Окружена многим суседима, стара за кратко време стече пуно познанстава, те је, жељна разговора, преко целог дана била ван куће. Њена кћи, која је по природи била врло жива, не хтеде да седи залудна код куће, него сврши курс за телеграфискињу и после тога доби пристојно место. И мати и кћи биле су добро познате у целој улици. Мајку су знали због тога што је имала *велику гуку на врату и што је много говорила, а о кћери су проношени разни гласови, јер је чешће виђана у друштву младих људи. Тек што беху ступили преко прага ниског чађавог предсобља, Петар Илић повика: — Добро вече! Ево, водим вам госта. То је Тодор Павловић, Тошица, мој друг из школе... мој драги Тошица... Тодор Павловић се поклони неумешно, гледајући час стару, која журно закопчаваше своју црвену порхетску реклу, час жену свога друга, која збуњено притезаше око кукова црни вунени шал, час њену прсату сестру, која се љубазно смешила. — Жено, на посао! — настави Петар Илић седајући. Деца да се подмире, па у кревет. Хоћу мало да поседим пријатељски са Тошицом. А ви, мајка... Како стојимо са вечером?