Delo

168 Д Е Л О Седи, Тошице. Има, ваљда, печења од подне. Иначе, добро би било мало кајгане, а? Има и пршуте. Дивота! А и вино је ту, је л’? А ти, свајо, спремај грло и виолину. Хе-хе-хе! Баш ми је мило, Тошице. Само, молим те, немој да се устручаваш. Као у својој кући, као у својој кући... Жене се ужурбаше. — Сад ће, сад ће, — рече стара. — Само, да си нам јавио раније... срамота... — Ама, каква срамота! — Е, добро, добро... Господин ће да извини... Тодор Павловић хтеде да каже нешто, али га домаћин предусрете. — Охо-хо! — подвикну он, раскопчавајући прсник. — Баш врућина. Откопчај прслук, слободно. Нећеш? Па добро. А сад... да причаш. Замисли само: десет година! Кад се само сетим!... Знаш, одем ја тамо, па се наш о у небраном грожђу. Не знам, лепо, како да почнем: људи непознати, прилике непознате. Испрва, богме, било је повуци потегни. После ти ја потрчи, те држ’ овамо, држ’ онамо, док не поче полако да капље. Муке сам видео! Знаш како је: сваки је почетак тежак. Али после, нек не чује зло, иде noc’o као луд. Не могу, лепо, да стигнем; падох с ногу. Навалила нека луда клијентела, па ни главе да дигнем. По цео дан из суда у канцеларију, из канцеларије у суд. А место, знаш, на пијаци, па геџа навали: те ово, те оно — просто пропадо’. И тако, лепо, мало по мало, па ти ја нешто и уштедех. После ти још направим познанство и са овом: те ’оће бити, те неће бити — одох ти ја у ћуп ! Хе-хе-хе! А ти ? Реци, бога ти! — Ја... по старом, — рече тихо Тодор Павловић. — Није ми рђаво. Радим у Општини... добро је... — А што се не жениш? Еј, године пролазе! Треба кућа да се кући, деца да се подижу... Он пљесну свога госта по леђима и насмеја се задовољно. У том се из кујне појави његова свастика, која ношаше посуђе да спреми сто. Она се смешила пријатно. — Свајо, како иде? Ах, Тошице, да је чујеш кад запева!... Девојка поцрвене. Тодор Павловић се осмехну са учешћем. Тако се поче разговор, који садржаше сва обична питања о положају, о тешкоћи службе, о времену. Мало после дође и жена Илићева. Прикривајући испуцалим уснама испале вилице, она је