Delo

У СУСРЕТУ 169 мало говорила, а на све је одобравајући климала главом. Тако прође пола часа, док се најзад не појави стара са чинијом у рукама. — Извол'те! — рече она, спуштајући јело на сто. — Сад ће да извините, а други пут ће буде боље. — О, молим. За време вечере непрестано се говорило. Петар Илић је мацкао устима, лизао прсте, гладио шаком трбух и причао како је диван био живог кад је становао са Тодором у Палилули, у једној малој соби, код неког обућара, који је имао дебелу жену. Он се смејао, добро је јео, тапкао је госта по леђима и једну за другом празнио чаше са вином. — Дивота! Фини паприкаш! Једи, Тошице... као у својој кући. — Извол’те, служ’те се, — нудила је стара, гурајући јело пред госта. — А одакле је господин? Из Алексинац? Живела сам ја тамо још за време старог турског рата. Мој свекар је имао тамо кућу... дивну кућу. Па башта, па сарачана, па мутвак — жива згода!... Илићева је жена ћутала, јер је имала неке грчеве, а девојка је чекала кад ће настати краће ћутање да понуди госта: — Је ли повољи салате? Она је благо погледала у госта и зета, очекујући кад ће је позвати да пева. Тодор Павловић је учествовао у свему и постепено му је бивало све угодније. Увек повучен, сводећи сав живот на једнолики рад у канцеларији и на усамљене шетње, он већ давно није био у домаћем кругу. Зато му је сада све било занимљиво. Он је радо слушао и стару, ма да је она сувише крештала својим пискавим гласом; био му је пријатан и Петар Илић са својом женом, премда га је претерано јако ударао по леђима. Али је нарочито задовољно примао речи младе девојке, чије су му обле груди и румено лице изазивали извесно радосно осећање. Он је пио заједно са својим старим другом и чинило му се да сваким тренутком постаје све ведрији. — Деде, Тошице, да се куцнемо. У здравље! Један, два, три! Живели!... Кажем ја теби да дођеш, а ти нећеш. Чекај само, чекај! А сваја: Деде, кад ћемо песму? Девојка поче да се брани, забацујући главу час лево час десно. Лице јој је било румено, а очи светле и влажне.