Delo

170 Д Е Л 0 — Не могу, — рече она смешкајући се и подиже руком праменове косе, који јој беху пали низ образе. — Де, де, певај, — говораше стара, прихватајући Павловићеве речи, који је баш тада беше замолио да пева. — Што се стидиш? Господин је... наш... Девојка се брањаше још мало, па онда узе виолину. Она одсвира неколико песама и валцера, гребући јако гудалом, па брзо све остави. На то се чуше похвале. И Павловић рече да му се допада. — Али песму, песму... твој глас да чујем, — говорио је Петар Илић, сав знојав, јер га вино већ беше ухватило. — Де, лудо, што се снебиваш, — прекори је стара. Девојка се прво закикота, а после одједном ућута. — Па добро, — рече — кад баш хоћете... Она подиже прса, држећи се рукама за струк, затресе kocomv па онда запева слободно, топлим гласом: Ој, облаци, мутни, суморни, Над вама бура спи... Петар Илић лупи дланом о сто. Тодор Павловић се засмеја задовољно. — Дивно! — рече он полако. По врту тужни, несреНни, Шетасмо ја и ти... — Браво! Браво! — узвикну Петар Илић кад песма беше свршена. — Дивно! — понови Павловић. Жене су се смешиле задовољно. Стара, којој се Павловић допао, била је сва блажена. Девојка устаде, хладећи се марамом, а образи су јој горели од топлоте. Она је захваљивала, смејући се. — Отвори врата, — рече Петар Илић. — Врућина... изгорех. — Врућина... запара, — потврдише и остали. Девојка приђе вратима и отвори их. Напољу је била светла априлска ноћ. Пријатна свежина испуни цео собичак, а уз то се осети и сладак мирис уцветалог багрема. — Како је дивно! — рече девојка, дигнувши руку на довратак и гледаше напоље. — Како мирише!... Петар Илић се беше уморио и спусти главу на груди, дишући тешко. Његова жена изађе да обиђе децу, а стара оде у кујну да кува кафу.