Delo

ПОПОДНЕВНИ САН ГОСПОДИНА ПЕТРОВИЋА 13 стручног али окретног колегу са добром кесом и добрим везама, познатог са вештине да прави добре послове, који је стално завиривао у партије и позиције државног буџета, интересујући се предвиђеним кредитима за разне ствари и непрестано се старајући да држави, односно државној каси, стави на расположење своје скупоцене услуге. — Дакле, ваш колега Добрић је опет отпутовао, г. Петровићу? питали су га радознало пријатељи једне вечери код „Плавог Ангела“. — Није отпутовао, процеди г. Аксентије неодлучно. — Како да није! Знамо и ми нешто. Него где је? Кажите. — Ту је, опет ће г. Петровић. — Којешта!... Па опростио се јуче на подне с нама и отпутовао. Ту ће опет пасти пара. Потребит је човек. — Збиља! и ви сте били ту. — Званично није отпутовао, завршио је г. Петровић, правећи и од тога „канцелариску тајну“ и знајући да Добрић не жели да се његови послови и потанко знају и претресају. Смех друштва и збуњено осмејкивање г. Петровића прекинуше разговор... Једном речи, он је званично мислио, осећао и говорио, не дотичући се никад критике канцелариских и званичних послова. Он је ту критику остављао другима, који нису радили; он је радио, али није критиковао. На свако питање којим би ко од њега тражио какав суд и о таквим стварима, он је одговарао обичним и безбојним: „Ја не знам“, чудећи се и дивећи свакоме који би смео управити примедбу на тако неприкосновено место као што је канцеларија, и на висок појам о државној служби. Али тога дана, када је после дуге и оштре зиме, букнуло пролеће; када је Сава ваљала санте леда, а сунце први пут засијало на потпуно плавом небу; када су се Теразијама појавили млади снобови у новом пролетњем оделу, а ученице са љубичицама у руци и на грудима, господин Петровић је био веома тужан. Раније но обично, тачно у дванаест часова, он је изашао из канцеларије. Оборене главе, као обично, он је лаганим кораком ишао својој кући. Можда први пут у своме животу био