Delo

176 Д Е Л О ИнФантрња. Не! Више ме тиште болови скривени. Чуј у каквој борби страсти моје пиште, Чуј какве ми борбе част и сада тиште. Не поштеди љубав никог ког познајем, Тог витеза младог, њега кога дајем, Ја волим. *Леомора. Волите! ИнФант^иња. Види руком како Дрхти срце, кад га именом дотако’ Које оно знаде. ^Леомора. Опростите ако Вређам ову љубав које се дотако’. Зар принцеса понос свој тол’ко напушта Да витеза простог своме срцу пушта! Шта ће краљ да рече, а шта ће Кастиља? Сећате л' се чија ћерка сте још збиља? ИнФант^иња. Да, сећам се, и пре нек крв падне моја Но што ћу порекла одрећи се своја. А заслуга сама може баш да ствара У душама лепим племенита жара, И кад бих страст своју одбранити хтела, Тисућу бих славних примера навела. Кад је реч о части, нећу ићи томе; Задовољства чула храброст ми не ломе; Себи увек велим: са краљевом кћери Владалац ће само моћи да се мери. Кад видех да срце неће то поднети, Дадох другом оно што не смех узети; Химени сам везу наметнула своју, Њену страст запалих, да угасим моју. Нека те не чуди то ни из далека Што ми душа жудно на њихов брак чека; Ти видиш да мира без тога ми нема. ЈБубав с надом живи и смрти се спрема: То су ватре што се без храњења гасе;