Delo

210 Д Е Л О „Дакле имамо Срба и овде!“ рече Милици премишљајући непрестано, ко би то могао бити са Завишићем. „Који? Где су?“ упита Милица изненађено. Међутим је Завишић већ спазио Давида и брзо му са својим другом пришао. „Где си, ако Бога знаш, човече Божји?" поздрави га Завишић први пут га ословивши с ти. Руковаше се срдачно. Давид му приказа Милицу и гледајући на друга његова одједном узвикну: „Мариновић!“ Доктор Мариновић, који се са Завишићем јавио, а кад се овај поздрављао са Давидом, застао мало, приступи сада, рукова се с Давидом и приказа Милици. „Дакле ипак, једва једном!“ рече Завишић и ухвати Давида под руку, радостан што га види. „За добру ствар никад није доцкан“, одговори Давид, мислећи да он циља на његову позну женидбу. Али пријатељи нису ни приметили, да се нису разумели, и Завишић, не пазећи у свом расположењу на „добар тон“, одвуче Давида од Милице, и овај би безвољно приморан да му следује. Милица и Мариновић нођоше за њима. „Како вам се допада Италија, милостива госпођо?" упита Мариновић да не чека дуго на развој разговора. „Реците ми, молим вас, просто госпођо“, рече Милица. „И мени је тако милије". Како јој се допада Италија? Она је једва неколико дана у њој, а да би могла свој суд изрећи. Да је друга земља, други обичаји, то се види на први поглед. Друга клима, па други и темпераменат људски. Али једном се јако зачудила. Откако је у Италији, још птице није видела. Ни ласте, ни врапца на крову. „Томе се није чудити. Талијани чине, те је мање птица чак и по другим земљама. Они се не задржавају само на кокама и пловицама или и голубовима, као ми, но једу готово све мање птице па и певачице. Лове их где стигну, а с пролећа и јесени намештају чак и велике мреже, те их тако у један мах стотинама потамане". „Зар тако у земљи велике културе?" „И велике сиротиње, која дајући држави много одузима од природе све што може“. Он бесумње већ добро познаје Италију?